Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

958 жив. ЖИВАНОВИЋ

на једној од својих дневних шетњи, наиђе Ристић на истога, сада већ бившег Министра, и околишно п чне разбирати о разговору, који је Краљ Александар пре са њиме имао. Исто тако околишно да бив. Министар познати, да је Ристић добро обавештен; али, ко је смео о томе страшном разговору отворено говорити, код жива истога владаоца» Но Ристићу који је поцније ову тешку своју тајну поверио и писцу овога дела, причајући о њој, као о неком мом струму, било је доста толико, колико је од свог лекара, Ненадовића и бив. Министра чуо, па да буде стално на опрези.

После пуних десет година, по испраћају до гроба старога саветника и негд. команданта војске Живка Давидовића, који је умро у десетој деценији својега дугог живота, враћајући се, на дан 2 маја 1904 године по подне с гробља, Светозар Милосављевић и писац, разговарали су се о разним особинама и ћудима тада већ покојног Краља Алекс ндра, идући у повратку с гробља, пешке преко „Тркалишта.“ У току разговора, на један пут ће писац о. д. не без намере рећи: „Ама, молим вас, господине Милосављевићу, кад се је Краљ Александар могао носити мишљу, да се отрујем један Ристић, шта је остало за друге мање захтеве и прохтеве његове 2“ „Мени је то говорио Краљ!“ узвикну честити Милосавље-

вић, као да вешто олакшава својој савести, која је била, то знамо, и мирна и чиста. И тако су сва наговештења, која су о овоме већ постојала, том приликом и аутентично потврђена — јер је Светозар Милосављевић био тај Манистар, пред којим је Краљ Александар дао израза оној страшној жељи својој, која од своје ружноће не губи ништа, све и да је једна тренутна пустоћа, слична и другој једној, опет из првих времена владавине Краља Александра. Једне летње вечери, Кр љ је заваљен у столицу за љуљање, седео на балкону срушеног „Ст рог двора“ и љуљао се, окружен Министрима, који су ту били Наједанлут ће Краљ избацити, клацкајући се: да би му био то најлепши дан у година, кад би видео онде на једном кестену («асеђеном на улици пред двором) обешена онога старог „Курџона»“ Којсгар упитају Министри, пола изненађени, пола као у шали, да би ублажили немио утисак речи младога владаоца. Па, онога Митрополита Михаила! одговори Краљ мирно и продужи љуљ ње у столици. Зашто је овако безбожну жељу гајио млади владалац према седоме архипастиру, том приликом је остало необј-шњено Али да све то има свога порекла и у породичним дворским мишљењима 0 појединим људима онога доба, то је ван сваке сумње.

Ко нам јамчи, да се не би нашло лудих послушника, који, да би угодили можда и тренут ој жељи или ћуди владаочевој, не би се устезали и да изврше злочин, који је го наг стајао у жељи Краљевој» Но, на срећу, те су речи пале пред људима, који нису били вољни ни да трују ни да вешају; али карактеристика лит" ности младога Краља, који тек што биш= ступио на престо, није ни мало за то слабије изражена, што, срећом, од свега овога није

било ништа.