Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 259

Још јелно. Кад је, одмах после „првога априла“, радикал Добра Ружић, професор, отишао у аудијенцију младоме Краљу, овај му да на читање једно — и напред помињато — писмо, које је некако почетком 1893. писао Краљу Милану намесник Белемарковић и у коме је, кажу, било насликано много што та у погледу рада и држања радикала, али уз прекоре Краљу Милану за његово држање. Том приликом покрене се, између Краља и Ружића, говор и о бившим Намесницима. „Ја сам их све требао потући !. априла“, сасвим мирно рекне Краљ. Зачуђен овим, Ружић (који је истина у Скупштини предлагао да се Намесници протерају) ипак упита журно: „Кога, Величанствог“ „Па, Намеснике и Министре“ одговори Краљ. Све више изненађен, Ружић упита даље: „Како би ви то могли извршити, Величанствор“ „Ништа лакше, одговори млади Краљ, не без неког цинизма: наредио бих да се штампају бунтовне прокламације, и гурнула би се сваком од њих по једна у џеп...“ Изашав међу своје другове, радикалце, Ружић са упрепашћењем исприча све ово. „Наопако, овај ће нам свима главе поккдати“ узвикнуо је Добра Ружић, на што су му његови другови примећавали, да се он вара и да ће Краљ Александар бити најбољи владалац, а то што је чуо само су детињске лудорије и несмотрености, Наравно у заносу добити, коју је „први април“ донео Радикалима, они су све видели у ружичастим бојама.

Пред стручним судом психијатора, сви ови поступци младога Краља били би неоспоран доказ о постојању страховатог психичког недуга тога! лепу, који је, на жалост, постојао и код оца и код сина. ИМ кад дејство овога недуга није могло бити обуздано у годинама далеко старијег и интелигенцијом јаког оца, који је био оличено непостојанство, превртљивост и вероломство, како је тек дејство истога недуга могло бити у млађега, и ако неоспорно бистрога и оштроумнога сина, чији се морални недостатци тако јасно изражавају у фактима, која смо довде навели. На жалост, она неће бити једина и посл дња, што ће, као што ћемо видети, имати да осете исами родитељи младога Краља; што ће све имати, на крају крајева, кобних последица и за самога последњег Обреновића на Престолу Србије.

М.

Претече Реакције. — Година 1894. била је година реакције. Већ сам изненада: и насилни долазак бив. Краља Милана у Србију није наговештавао ништа добро, и ако је све о'0о, што се 9. јануара, па за даљих неколико дана десило, било још у границама уставне могућности и допуштености. Смењена је једна и доведена друга влада, закључена једна скупштина: а то је све било у уставној моћи и праву владаочевом. Али су сви знаци говорили, да то није било све, да се на томе неће стати. Све је ово још била неггтивна страна намера и догађаја, рашчишћавање терена за позитивну страну намера и догађаја, који тек имају да дођу,

МЕ