Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

260 жив. ЖИВАНОВИЋ

Но нико није могао знати, у ком ће се позитивном правцу развијати ти догађаји.

Сам двор није оставио у неизвесности шире јавно мишљење, и ако не о крајњим намерама, којима је свакојако био зри из тесјог сам Краљ Милан, оно ипак о тенденцији новога правца. Кад више није било ничега радикалног т. ј. ни Владе ни Скупштине на политичком хоризонту, приређена је једна прилика, када ће се моћи јасно наговестити тај нови правац, а кроз уста самога Краља, који је био необично добар „медијум“ за оглашавање намера Краља оца. | ,

То је био свечан ручак у двору, у вече 23. јануара, на који су били позвани: сви министри, Митрополит, и бивши председници министарског савета (њих 8), бивши Министри (нерадикални, њих 26), и тако даље а од радикала био је само председник Држ. Савета, без иједног саветника, јер је и овај био у већини радикална творевина, која се, док је овог Устава, није могла уклонити, као н. пр. једна Влада и Скупштина. С тога је Савет махом игнорисан, чему ја знатно служила и нетактичност самих саветника радикала.! Већ по овим званицама могло се оценити каквим је личностима, и којим носиоцима политичких мишљења била намера да се види окружен Краљ, при једној својој манифестацији, а, разуме се. у присуству „Краља Оца“, који је својом личношћу и ударио главни печат на целу ситуацију.

Краљ устане, кад је уобичајено време за здравице, и обраНајући се Министрима, почне своју историјску здравицу:

„Криза, која је била настала, и која је уз ваше (г. Г. министара) учешће расправљена, није последица нити спољашњих, нити личних утицаја. Њу је створила неминовна потреба државна, да у државном животу Србије буде реда и законитости, без којих нема и не може бити правилног тока и реда у њему. Са висине мога престола, одбијам и осуђујем строго све гласове, који су управљени, да тој кризи даду спољни или лични облик“...

Очевидно Краљ је имао смер, да овако остентативно заклони од прекора Краља Оца, да је он виновник свега прелома, и да нагласи да при овом прелому није у игри аустро-угарски утицај.

Здравица, у којој Краљ, на много места говораше панегирик

! Ускоро, после 22. фебруара те године, дошло је до формалног сукоба између нове владе и Савета, с тога, што неки саветници радикали нису били на подворењу о тој држ. светковини, а нису се извинили! На ову нетактичност од стране владе — која је сукоб очевидно провоцирала, — већина саветника одговори другом нетактичношћу, да се саветник не мора за тако што никоме извињавати. Мишљење: да и ако се саветник не мора влади или Министру Председнику нзјашњавати, треба ипак у једном деликатном питању куртоазије, кад се већ нашло за нужно да се оно постави, да се изјасни самом Савету, као телу које је за појединог члана свога компетентно да таква и слична изјашњења прими, — то мишљење остало је у мањини, а било је мишљење писца ових редова. Кад је влада на одговор Савета оћутала, саветник Вујић ће рећи писцу: „Ето видиш да ниси требао да се одвајаш, кад смо ми одржали своје“. „А ја се бојим баш тога ћутања владина“, био је одговор на ово самопоуздање Вујићево.