Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 261

себи самом и својој владавини, наставља, између осталога, овим високим тоном:

„Ја сам Краљ Србије, нити могу, нити хоћу да сам Краљ једне странке... За време мога малолетства, Устав је земаљски једнострано изведен у духу очито противном са њим самим. Многи и важни закони постављени су на извитоперном темељу, у противности са монархичним начелом и са самим јасним одредбама земаљског Устава... Као веран син свете православне цркве хоћу, да у српској народној цркви веје онај дух, који је сагласан са догмама њеним, а у договору са Архијерејима да се сузбије тежња, која је у њу унесена противуставним и антиканоничним законима, и која може пореметити њен свети и узвишени задатак“...

Још је јаче, и са пространом тенденцијом, од овога ласкања црквеним поглаварима: а посредно, како изгледаше и Русији било ово претходно место у здравици:

„Као мален ступио сам на престо са Намесништвом, које је вршило Краљевску власт у моје име, одвојен силом околности, против моје воље, и против свију закона и људских и природних, од мојих родитеља, а са Уставом, који је тек у живот ступио. Онога дана, кад сам у себи осетио и снаге и моћи, да сам управљам својим народом, ја сам предузео Краљевску власт у своје руке, с тврдом намером и вољом: да је Краљевски вршим.,.“

Како у непомирљивој супротности стоји ова реч Краља Александра од 23. јануара 1894 са свима његовим изјавама почев од 1. априла 1898 па све до на сам дан 1. јануара 1894. о новој години, када је још срдачно уверавао радикалну владу о својој краљевској благонаклоности. Овде се истиче владалац лично и наглашава своју вољу, а тамо се оглашаваше као једно с народом и као чувар Устава и права народних. Онда „народ“ беше синониман са „Радикалном Странком“ уз анатемисање сваке друге, нарочито Либералне Странке, а сада се Краљ брани да неће да буде Краљ „једне Странке“. Али ко би, после свега што је било, још тражио доследност и логичку везу у политици, која је заснована на препадима и изненађењимаг Свакојако отпочела је увелико ера владалачких декламација, без краја и конца, у којима се поглавито гледа да се задовољи политика момента, без обзира на оно што је претходило, или на оно што ће следовати. Но устављање речи краљевих на Уставу, уведеном у живот за његова малолетства, и на законима донесеним противно духу самог Устава, као да је допуштало да се не стави сигурна прогноза за дуготрајност и једних

: После некога времена могле су се читати у „Српским Новипама“ бр. 30. изјаве благодарности свих архијереја; Митрополита Михаила и епископа: Јеронима, Саве, Мелентија, на мислима израженим, у корист вере и цркве, у здравици Краљевој од 28. јануара, ма да су старији од архијереја били у недоумици, како да се ставе према краљевској критици закона о црквеним властима, који је израђен, по повратку митрополита Михаила и Јерозима из изгнанства, а са претходним пристанком целога Арх, Сабора. Но то је била једна од јуначких певоља, у којој су архијереји нашли излаза, по речи: и да вуци буду сити и стадо на броју.