Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

262 жив. ЖИВАНОВИЋ

и других. Свакојако „закон о прогонству“ бив. Краља Милана стрчао је у новој ситуацији од 9. јануара о. г. као права напаст на чистоту и слободу Краљева дома и његових чланова, од којих „најстарији“, у пркос томе закону, беше ту, лице у лице са Краљем, који опет жигоше судбу прошлих времена, када је, вели, против своје воље и против свију закона и људских и природних, одвојен од својих родитеља...

Све је било срочено и уговорено, да и у земљи и на страни буде јасно и несумњиво: како је ново стање, оличено у доласку бив. Краља и потискивгњу Радикала, оно, са којим се има од сад рачунати. Телеграфска жица разнела је по целоме свету речи из краљеве здравице, на коју је председник министарства, Ђ. Симић, одговорио са знатном мером предусретљивости намерама Краљевим. „Ослањајући се на потпору, коју нам Њ. В. тако милостиво обећава, рачунајући на садејство умних и добрих људи из свију партија, уздајући се у помоћ божију, ми се (министри) надамо одговорио је Ђ. Симић — да ћемо нашу мисију мира, реда и законитости с чашћу до краја извести, и тиме одговорити узвишеним намерама Вашега Величанства...“

После месец дана, 22. фебруара т. г. следовала је права киша од ордена! свију врста и свију степена. Чак су се међу одликованима видела и имена неких жена, познатих са своје оданости према бив. Краљици Наталији. И на ту је страну чак хтео бивши Краљ да демонстрира мирољубиво. Кад је мир, нек је мир на све стране, па и са разведеном супругом, са којом је чак у један мах било објављивано и неко озбиљно зближење; а Митрополету Михаилу лично је Краљ Милан чак изразио: да „очекује сатисфакцију за своју увређену супругу“. Но, при свем том, ми ћемо видети, да се њих двоје, Краљ Милан и Краљица Наталија, никад више нису састали под једним кровом; и кад је, у току следећих година, било у изгледу да у Београд дође једно од њих, онда је друго пре тога остављало двор. Но то је, у осталом, узалудан посао, после свега што знамо, и даље расправљати односе Краља Милана и Краљице Наталије.

Ово смо поменули, колико само да се види како је бив. Краљ дошав у Србију, на све мислио, и није пропустио ништа да учини што би-имало повољна дејства на ширу публику, све једно, ако

1 ЏИ писац овог дела одликован је 22 фебруара о. г. орденом Св. Саве П степена (великим официрским крстом), са звездом. — Но, значајно је објашњење, које је имао прилику да чује од самог Краља Милана, тога истог вечера у двору, на забави, приређеној о свечаности. Дошавши пред писца Краљ Милан ће, без икаквог увода, рећи и то са нагласком: „Вас је Њ В. Краљ одликовао да не радите на листу, који ће се основати“. „Ако се оснује такав лист, ја нећу ту бити сарадник, јер то неће бити лист господина Ристића“. Бивши краљ само погледа овбиљно у писца 0. д. и оде даље. Изјава, да он неће радити на листу зато, што то неће бити лист г. Ристића, очевидно је и изненадила и увредила бив. Краља. Међу тим и појава таквог листа, почивала је само на правним гласовима. Јов. Ристић, и ако није имао везе са „Срп. Заставом“ органом Либ. Странке, није имао

потребе да оснива или протежира нов лист.