Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 263

би то било, поред супротности са схватањима о истим предметима у прошлости, још и — просто бацање прашине у очи.

Комешање, које је отпочело 9. јануара, и које је сваким даном добијало нове и нове хране, продужавало се и даље, после прославе 22. фебруара, равно још месец дана, до 21. марта, од када су догађаји, дотле магловити и неодређени почели добијати опипљив облик.

М. Рехабилитација Краља Милана. Министарство Светомира Николајевића. Сукоб са Касационим Судом. — Политичка лабораторија

у двору била је неисцрпна у комбинацијама. Ргшени да не штеде ни људи, ни интереса, ни установа, оба Краља лако су са једне комбинације прелазили на другу, напуштајући ону прву. Уосталом све ово што је било од 9. јануара, само је било сондирање и стратегијско ризмештање сила. Но у томе се већ дошло до неких закључака, у првом реду у погледу самог Министарства и његова председника Ђ. Симића, кога су оценили као слаба и нејака. Не толико за то, што Симић не би вршио оно, што је и у одговору на здравицу Краљеву 23. јануара и сам казао, да ће као своју мисију сматрати „утишавање разбукталих страсти, умирење духова и осигурање реда и законитости у нашој отаџбини“ — што је све на чисто српски преведено значило: сузбијање радикализма — већ са личне недовољности његове, јер се одмах увидело да Ђ. Симић није човек за планове краљева. Живећи дуже ван земље, као дипломатски чиновник, а и раније се не истичући у јавности, Симић је ширим круговима био познат једва по имену, за које се у осталом, није везивало ништа ружно. Симић је био човек у свему нов И политички „целомудрен“ и то му је можда била слаба страна у новом положају. То је се могло рећи и још о по неком члану министарства; а такве природе нису биле по укусу Краља Милана, без обзира још и на то, што је његов и иначе још недефинисан положај захтевао озбиљних ремећења у затеченоме стању, па да буде утврђен.

Симић је се, као што знамо, при пролазу Краља Милана кроз Беч, овоме, по непосредној наредби Краља Александра, придружио и дошао с њиме 9. јануара у Београд. Затим је постао председник нове владе, а не предавши опозивно писмо, као дотадањи посланик у Бечу. С тога у марту оде у Беч и изађе пред цара, те тиме и формално заврши своје службовање као посланик, и врати се у Београд 13. марта. Напустивши један положај, он је по повратку одмах видео, да ни на овом другом не може остати. Настала је министарска криза, коју су Краљеви изазвали, вероватно истицањем разних предлога, за које су једни министри били погоднији од других. Не треба заборавити, да је у кабинету Симићевом седео, као Министар унутр. дела Светомир Николајевић,