Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

964. жив. ЖИВАНОВИЋ

лични пријатељ Краља Милана, решен да изведе сваки експерименат! који би му се видео целисходан.

Кад је Симић дошао из Беча, ствари су биле на прелому, и после једва три дача: 21. марта 1894, осване ново министарство Светомира Николајевића, са овим саставом:

Председник и мин. унутр. дела Св. Николајевић, грађевина генерал Стев. Здравковић, финансија Вук. Ј. Петровић, предс. пор. управе, војни генерал Милован Павловић, иностраних Сима Лозанић, просвете и цркв. послова Андра Ђорђевић, правде Јеврем Авдоновић члан Касације, и народне привреде Лазар Јовановић.

Нови су били у овом министарству: Вук. Ј. Петровић, Јевр. Андововић и Лаза Јовановић. Остали су сви чланови кабинета Симићева; а одступили су: Ђ. Симић, Чед. Мијатовић и Димитрије Нешић, а неки су од оних што су остали променили портфеље. Нови кабинет је био, на свој начин, јачи од првог. Поред Никелајевића, ушао је и други, Краља Милана интиман човек, Вукашин. Исто тако и лартијски је појачан, јер док су у Симића кабинету били махом или људи без боје или који су давно отпали од својих партија, сада улазе у њ два виђена либерала: Андоновић и Јовановић, као што је, поред Вукашина, и А. Ђорђевић био виђени члан Напредне Странке. Николајевић је, као што знамо, био радикал, бар по прошлости, а сада је обележаван као „неутралан“

Рад да у милости отпусти три бивша министра (Симића, Мија-

товића и Нешића) Краљ приреди њима у почаст ручак на дан 3. априла. И ту је било здравица, али на адресу министара, што су остали: „Вас, господо министри, рекао је Краљ, хоћу да уверим о свом потпуном поверењу, хоћу да вам пожелим срећан успех у вашем раду, хоћу да вам кажем: да очекујем од вас енергије и постојанства у управи вашој и да можете рачунати на моју искрену

и свестрану потпору“. — Нови председник Николајевић изјавио је благодерност на томе „превисоком владалачком поверењу“ и да ће „он и његови другови у томе поверењу црпети снагу за истрај-

1 У то време некако, био је пред. Држ. Саветом на решењу избор часништва за Београд, у коме су — у борби две радикалне групе: Милована Р. Маринковића и К. Таушановића — победили радикали групе „кума“ Милованове. То је било још за радикалне владе, али услед појављене жалбе остало је још непречишћено питање. Влада се интересовала, да ови избори, после свију промењених прилика, падну, а Савет — у ком је до 9. јануара био и Св. Николајевић — имао је то да реши. Са својом радикалном већином, Савет, и да није био избор прави лан, мучно би ту позицију сад упустио. Мин. унутр. дела позове, случајно, писца као члана Савета, да разбере које су слабе стране овог избора, који је ускоро, и са гласом писца о. д. и одобрен у Савету. — Но значајно је то, шта је Министар унутр. дела, том приликом рекао о намерама влад“: „Ми нећемо дирати у Устави установе на њему засноване (алузија на Савет), већ ћемо поједине рапотине поправљати од случаја до случаја“. Како је Министар желео да се опет види са писцем о. д. то је овај одмах сутра дан имао прилике да чује од истог сасвим су протну изјаву: „Ако могну да се врше послови са овим Уставом, ми ћемо радити и под њиме; али, богме, ако се за то покаже немогућност и почне да запиње, ми ћемо прећи и преко самога Устава, па како Бог да“. Ускоро ћемо видети које је мишљење било „право“.