Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

пи у и рт

КРАЉ МИЛАН Опет У СРБИЈИ 265

ност у своме правцу и остварењу задатка, добивеног услед промене владе од 12. јануара...“ (Срп. Нов. бр. 75.).

Пало је у очи, да озај ручак није био 1. априла, већ 3-ћег дана тога историјског месеца. Сад се навршила била година дана од заузећа престола, ноћу !. априла пр. год. Па ипак није било никакве алузије на тај кобни дан. А и како ће бити» Није ли сад дошло време да се погледа на елемен;е, који су били жртва 1. априла !

Ђ. Симић, као погодан човек, опет буде враћен у Беч за посланика (10. апр.) док је Н. Пашић, који је био у Петрограду, дао оставку, која му је и уважена (4. апр). Нови министар финансија, Петровић, са њему својственом окретношћу, умео је везати

за се и млађе и виђене друге политичке, ничим ружним обеле-

жене људе, као и неке старије од угледа и ауторитета уводећи их у послове свог министарства.

ово министарство веп је чекао један крупан посао. Оно је

имало да реши један проблем, који се непосредно и строго тицао положаја бив. Краља Малава.

Као што знамо, Краљ Милан, после абдикације, ишао је у

своме повланењу-и–даље--отказао-се-прво– доласка у Србију, за

тим чланства у краљевском дому и, најпосле, и самог држављан-

-=- зарона

ства српског, иступивши из поданства, отишав у свет. Свему томе следовао је 14. марта 1892., и нарочити Закон о „члану краљ. дома Краљу Милану“, којим су сви откази његови и формално озакоњени, с тим, да бив. Краљ Милан не може више долазита у Србију

и бавити се-у-њој- сем -на-случај-болести-Крава Александра; па и“

онда на позив владе. ____

___Лишен тако свију права, Краљ Милан није имао заштиту неприкосновености ни у новинарским стварима, сем као обичан човек и то чак не и као српски грађанин. То је потицало из дво-

губо утврђеног новог правног положаја његовог: и путем својих.

отказа и путем закона, — Дошав поново у Србију, Краљ Милан је био предмет сваковрсних нозинарских напада, против којих су службено подизане тужбе. Судови, првостепени и виши, држећи се строго закона о „члану краљ. дома Краљу Милану“ од 14. марта 1892.,, доносили су одлуке према гледишту: да се новинарски напади на његову личност не могу сматрати као напади на члана краљ. дома, пошто он то више није, и да по томе ти напади не повлаче опу казнимост, каква се опет од стране владе (после 9. јануара о. г.) тражила и очекивгла.

То све изазове сукобе између судске и управне власти, између

судова и владе. Судије су судиле по једном позитивном закону, а

не по опортунизму и према насилно промењеним политичким пра=—

ликама, које су настале доласком бив., Краља у Србији.

Влада се онда реши на један корак, који ту супротност у назорима судске и управне власти још више пооштри,

Лицем на Васкрс, 17. априла 1894. изађе у „Срп. Нов.“ бр. 85. следећи краљев указ, са потписом целе владе: