Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

9266 жив. ЖИВАНОВИЋ

„На предлог нашег Министарског Савета наређујемо:

„Да закон од 14. марта 1892. (збор. 48. стр. 66) и оллука Народне Скупштине од 31. марта 1891. (збор. 47. стр. 312) немају никакве законске вредности, и за то, да се по њима више не управљају ни судови, ни власти земаљске, који по чл. 39. и 45. Устава раде у наше име. Наш отац, Њ. В. Краљ Милан и наша мати Њ. В. Краљица-Наталија, као чланови. -нашер Краљевског д вратили су се у сва права и дужности, која су им уставом-и 3аконима земаљским дата. _ –

Као што се види овде је у указу обухваћена и Краљица Наталеја, која је, на основу скупштинске резолуцеје од 831. марта 1891. такође била на познати нам начин (5. и 6. маја те год.) удаљена из Србије, без права на борављење и повратак без позива владе.

Влада је мотивисала горњи указ тиме, што су: „Обе ове одлуке, по значају своме и по самим одредбама својим привремене природе и везане су за време док Србијом управљају Краљеви Намесници. Обе ове одлуке противне су опредељењима основног земаљског закона а и законима природе. И једна и друга стоје у јасној опреци са члановима 6, 14, 29, 32, 57, 68 и 72 Устава земаљског“. И влада „стојећи на врху државне управе, има дужност да се стара да Устав земаљски, као основни закони за све земаљске законе, буде одржан у својој снази и важности“ предлаже, дакле, Краљу на потпис горњи указ „којим се родитељима Вашега Вели-

чанства ујамчавају сва права, која по земаљском Уставу имају“.

Влада је путем логике извела закључак о привремености закона ад 14. марта 1892. и резолуције од 31. марта 1891. доку законима то није писало. С тога је за укинуће ових закона била нужна потпуна законодавна процедура: да се они путем скуп

штинске одлуке и краљеве потврде огласе за неважеће.

Судови су сад имали да бирају између закона и указа. То је сад тек, на једном конкретном случају, довело до формалног сукоба између Касације и Владе. Због чланка „Неуставна наредба“ — а го је баш био овај знаменити указ од 17. априла — буде узапћен бр. 87. „Одјека“. Касација, при свој интервенцији Министра правде Ј. Андоновића, са 9 противу 4 гласа донесе у општој седници 5. маја, решење: да указ од 17. априла 1894. не може уништити закон од 14. марта 1892. и да према томе не може бити узапћен ни суђен никакав лист по том указу.'

Очевидно је било, да је овом одлуком највишега суда у земљи, створен безизлазан положај и отворено је постао сукоб између судске и управне власти, а предмет је тога сукоба био Краљ

! Главни одбор радикалне странке нареди неку врсту партијске мобилизације и позва 28. априла све на окружне зборове, на којима би се осудио указ од 17. априла. Министар унутр. дела изда опет свој распис полиц. властима, да свуда забране ове зборове, омаловажавајући их, „као просте гомиле света скупљене да руше јавни мир и поредак“. Оваква решеност владина учини да главна радикална партијска управа другом наредбом од 2. маја, ваустави наређени покрет, и тако се све ограничи на обичан „папирни рат“ кроз „Одјек“.