Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

268 жив. ЖИВАНОВИЋ

По себи се разуме, да су бечке и др. новине просто преплављене телеграмима из Београда о откривеној страшној завери, управо о вулкану на ком је била и држава и династија, па је срећом све то благовремено осујећено. За људе ширих) погледа, провидна је била цела оза маневра, по којој се хтело пред Европом окарактерисати стање у земљи као несигурно, подривено радикалном и антидинастичком агитацијом — од које и династија и влада имају сада категоричку дужност, да се бране-како најбоље умеју и могу. Дабоме, да су томе биле криве и простране слободе и Устав, који је све то и омогућио. То је предубеђење ваљало Европи наметнути. „Чебинчева афера“ била је добро дошла, сасвим — некако као наручена.

Како су закојим од оглашених учесника у „завери“ залупљена апсанска врата, настала је тишина. Напољу се казало: да власт води строго поверљиву истрагу. Новине, нарочито „Одјек“ регистровале су поједина хапшења и на томе је, после недељама па и месецима остајало. Јавног претреса још није било, јер су ускоро настале и „судске ферије“.... „Чебинчева афгра“ мало по мало пређе у област лакрдије, но која је ипак тешка била за људе, који су ње ради имали и да пате; јер је оптужба гласила да се похапшени окривљују за припремања, да се народна династија Обреновића збаци с престола. Читавих седам месеци вођена је истрага над затворењим учесницима. Најзад је крајем новембра почео претрес у београд. суду, а пресуда је у том суду изречена последњег дана те године. Коначно по тој „афери“ осуђени су по другом одељ. 8. 90. кр. зак. на затвор: Мих. Чебинац, Ранко Тајисић, Аца Станојевић, др. Коста Динић, Сима Ђаковић, Алекса Жујевић и К. Таушановић.

Нико се, међутим, није надао, да је ова афера, чим се јавила била увод у један — државни удар. Европа је напред поменугим телеграмима била довољно припремљена; а за јавно мишљење у Србији никад није доцкан да благовремено сазна, без мало обзира, хоће ли оно бити тиме изненађено или не.

МЕ.

Државни удар од 9. маја 1894. — Тек су у пуном јеку биле у Србији на жалост обавезне „честитке“ поводом указа од у априла и васпостављања права Краљевих Родитеља, који су толико пропатили од незахвалних узурпатора, кад се указа признателном народу нова прилика да изјави своју захвалност и на другој височајшој бризи о срећи, миру и спокојству народњем.

У понедељак, 9. маја 1894. ва дан летњега Св. Николе, могаше се једновремено и по плотовима и ћошковима београдским и у „ванредном“ 101 броју „Српских Новина“ читати — начелствима још ноћу одтелеграфисана — ова Краљева Прокламација:

„Српском Народу“

Срби, Прошле године ја сам вас позвао (1. априла!) да ми послужите верно и одано, а тада ја сам вам казао да ћу на основу

а наки, врте а