Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

272 жив. ЖИВАНОВИЋ

увођене у послове, кеке удаљене од послова, неке и из земље. Сутра дан по државном удару објављени су укази (датирани 0 маја), по којима се Мил. Гарашанин поставља за посланика у Паризу, а Стојан Новаковић за члана Савета. Гарашанин је још од измене оних познатих писама са бив. Краљем Миланом, стајао подаље од њега, и овим је премештајем удаљен и из Србије, да, као вођа Напредне Странке, на коју је постепено пренашано тежиште ситуације, не ремети планове краља Милана. Остали Напредњаци били су сви добро смештени, али и по неки од Либерала. — Ђорђе А. Генчић постаје (23. маја) управник Ниша, коме за председника општине би наименован Тодор Миловановић. Нишу је опет поклањана пуна пажња од Креља Милана. Но Нишу, као либералном месту, давати су виши чиновници Либерали, као што им беху Генчић и Миловановић и други, док је Београду дат за председника (12. маја) Мих. Богићевић рођак Краљев. — Сава Грујић, који је дотрајао дотле, би (24. маја) стављен у пензију. — Стојан Вељковић, потпредседник Савета, буде постављен „за вршиоца дуж ности управника Државних Монопола, по његовом пристанку“ „задржавајући га и на даље за потпредседника Држ. Савета“ (13. јула).

Тако је то ишло до на периферију државне управе, са јасно израженом тенденцијом: да се свуда радикал замени нерадикалом, а у првом реду напредњаком. Краљ Милан био је потпуно у своме правом елементу, а Краљу Александру и опет допадала она „пуна власт“, којом се он већ био дубоко заразио завером од !. априла.

=

Но, и ако је прошла година дана од заузећа краљевске власти (1. априла), Краљ Александар још не беше чинио никакву посету коме страном двору.

Сем што је то била нека врста традиционалне дужности, после извршених држ. удара, налазило се нарочитога разлога, да се Краљ Србије јави у иностранству, како би се ублажио утисак, а по потреби и протумачили узроци великих промена, извршених за прва четири месеца 1894 у Србији.

Интересантно је да је серија тих посета почета са Турском. „Одазивајући се пријатељском позиву“, како се вели у Прокламацији од [!. јуна ов. год. којом Краљ објављује свој одлазак у Цариград, Краљ је се кренуо са краљем оцем и свитом прво у Ниш, где је Краљ Милан остао, а одатле преко Скопља у Солун, гдега је дочекала царска јахта „Султанија“ (13. јуна) одакле је, морем стигао у Цариград 15. јуна — баш на сам Видов-дан! Ово је сматрано као лоше изабрат дан, јер Краљ српски, доиста, не би требао да на дан Косовске Битке, када се у Србији држе парастоси палима и на Косову, има свечано виђење са царем турским. Но, ко зна, можда је ово угађано, да би Турцима и Султану било повољније. Дочек је био доиста леп, како већ Турци умеју да дочекају. Краљ Александар остао је пуних осам дана у Цариграду и тек 23. јуна пред вече укрцао се за повратак истим путем, преко Солуна,