Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 273

дошавши у Ниш 25. јуна. Једним огромним чланком у „Срп. Новивама“ сутра дан, 26, јуна, пропраћен је овај пут, који није направио никакав повољан утисак, као што је био и без икаквих резултата. А кад је и у новинама избило тврђење, да и меродавни кругови нису задовољни овим путем у Цариграду, изашао је деманти у „Срп, Нов,“ 9. јула, да се, напротив „наш узвишени господар вратио задовољан са својим путем, на ком су га пратиле топле и искрене жеље драгог му народа“. По повратку краљевом а на сам Петровдан (29. јуна) задесио је Цариград страшан земљотрес, какав се у аналима не памти. Многе су зграде и богомоље оштећене, као што су у море попадале зидане обале (кејови). За знак пријатељских одношаја, купљени су у Србији прилози за пострадале, на челу чега је био стављен сам Митрополит Михаило. А шта је био главни успех овога путовањар Ништа мање, но што је Султан силом своје власти изнудио нека писма бив. краља Милана, која је он у дане недопуштених одношаја писао Артемизи, пређе жени Милана Ф. Христића, Гркињи по рођену, која је сада живела у Цариграду код оца, заједно са сином, за кога се тврдило и знало да је ванбрачно дете Краља Милана, и коме је, по некима било име Обрен, а по некима Ђорђе. За то је, дакле, ваљало на сами Видов-дан ићи Султану на подворење!! А какви су гласови о некаквом баснословном „изненађењу“ које ће донети овај краљев пут, пуштани по народу! На десет година после тога, могло се у „Беогр. Новинама“ бр. 44 од 13. фебр. 1905, читати ово: „Кад је Краљ Александар, приликом своје посете у Стамболу, Султана молио да му се предаду писма његова оца Милана — Султан је ту мисију поверио Рагибу (паши, свом поузданом дворјанину). Овај је довео брата Артемизина у двор и наредио му, да му у најкраћем року донесе та писма. Младић је покушавао да се изговори, али га Рагиб није хтео много слушати, него дохвати Артемизина брата „„у посао“ и својеручно га је дотле млатио, док та писма није добио и предао Краљу Александру...“

Краљ је, по повратку из Цариграда остао и даље у Нишу, а вест о некаквом „изненађењу“ које ће доћи услед овог пута, трајала је и даље све до 2. августа те године, када је, доиста, цео Архијерејски Сабор био дошао у Ниш, а протојерејима и многим свештеницима наређено да понесу најлепше одело. Зуцкало се о прогласу Српске Патријаршије, али се све то показало као илузорно, и биће да је таква вест требала на четрдесет дана после упокојења једног Устава и држ. удара. С тога је ваљда, морао да се на листи приложника пострадалих од земљотреса у Цариграду, нађе и српски Митрополит Михаило. Дан рођења Краљева, 2. август, прослављен је са великом али уобичајеном свечаношћу у „другој престоници“, а цело „изненађење“ свршило се посвећењем архимандрита Инокентија за епископа нишкога, на место упокојеног Јеронима! Тај је дан значајан у толико, што је то био дан уставног пунолетства Краља Александра, када је тек навршио 18 година. Тога дана, да је било реда у Србији, требао

Пол, Ист. Србије Ш 18