Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

"и па Пј 3 Е - – Тр ~ =“

276 7 жив. ЖИВАНОВИЋ

лана (15. окт.), коме је за ађутанта наименован Љуб. Н. Христић, а за ордонанса Љуб. Лешјанин. То су били знаци владалачки, којима је ваљало понова окружити „Старог Господара“, а-уједно и видви знаци, да се он осећа чврст у своме вовом положају, кас рехабилитисан суверен у пенсији!

Ако је судити по прошлости, Никола Христић је увек долазио онда на владу, кад је ваљало истаћи каквог баука наспрам Радикала. Тако је било 1883, тако 1888, па тако бе, по свој прилици бити и сад. Сем тога и по Уставу од 1869, који је сад важио, морала се сваке године држати Народна Скупштина, да реши буџет и др. Није се могло претпоставити де бе у овим приликама бити позвана радикална Скупштина, закључена 12. јануара; са променом Устава и ње је, самом том променом, нестало.

Морало се, дакле, помишљати и на нове изборе, и ако рокови за то нису сад били тако кратко одмерени, као по Уставу од 1588. Кад већ нема услова за слободан развој парламентарних одношаја, н кад су избори унапред морали бити срачуњени према потребама „озго“, а све се намерава учинити да се сузбије прави израз „оздо“, онда се и влада саставља или с обзиром на сузбијање неповољне струје или с обзиром на успех повољне, или с обзиром и на једно и на друго. Влада Светомира Николајевића није била ни за једно, ни за друго погодна. Све оно што је она 9. маја, и пре и после, учинила, био је кабинетски посао, ствар овакве или онакве редакције прокламација, указа и т. А. А за то јевећи онако било „мајстора“ и у самом двору. За борбу на отвореном пољу — на изборима — влада Св. Николајевића, а нарочито баш он, као Министар Унутрашњих Дела, није давала никаква јемства за успехе. Можда би она могла силом што сузбити, али није могла много придобити. Сам чиновнички апарат није довољно знао ви свога Председника Министарства, а овај још мање свој чиновнички апарат. Ово је била нека врста другог издања Чумићева, с том разликом, што је Чумић био бару једном хомогеном кабинету, који се бар напољу ослањао на поуздану своју Странку. Сад Министарство није имало хомогености, 4 још мање своје Странке. Са Радикалима се није могло ништа урадити и ако је Николајевић као стари радикал, био с њима још можда најпознатији; Либерали из унутрашњости знали су за Светомира Николајевића само из новина; а у последње време он је био близак М. Гарашанину, што му је сад мало било од стварне користи.

Уза све то дошла је и друга једна тешкоћа. И ако су у кабинету Св. Николајевића била и два либерала, Странка ова, на чијем су челу сада стајали познати бивши министри адвокати, клонила се „владе државног удара“. МИ ако је многи Либерал могао и просперирати услед тенденције за потискивањем Радикала, Стрснка Либерална није се хтела учинити солидарном са делима владе Св. Николајевића, све и да овим људима, до скора за оптужегичку клупу везани либерални Министри, дуговаху лично захвалност за своје ослобођење. Министарству би, онда, остала не

ни

=