Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 279

мутноме небу политике у Србији, све и да се мора признати, да у свему петнаестогодишњем политичком нереду, још се за Николу Христића може рећи, да је он једино и представљао извесну врсту непроменљивости. Он је од 1883. долазио увек да размршује оно, што су други замрсили. Па и сада, да тек нађе и васпостави „истински државни принцип!“ Незахвалан задатак доиста! Ми ћемо већ видети и где ће се наћи ти „принципи“, као и то, да лићеи они бити у исто време „истински“. До сада су се ствари вртеле више мање у тесном кругу од двора до министарства, и обратно. А пре а после, морало је се поћи даље — на изборе за какву такву Народну Скупштину. То је био и главни задатак, који је имао да реши Никола Христић и његов кабинет.

ЈХ,

Смрт Александра |. Краљ у Русији. — Краљ је се једва био одморио од пута у Цариград, Беч и Берлин, кад на један мах, искрсну неочекивана потреба за један невремен, далек пут, куда би се, можда, доцније и пошло, али за сад се бојажљиво уздржавало и од самог припита за тај пут, који је у срећна времена, вазда био први у програму путовања српских владалаца. —

То је пут у Петроград, поводом смрти Цара Александра Ш.

Тешко оболео, већ поодавна и испод тиха опадајући од полмукле бубрежне болести, која беше подрила здравље и снагу овога колоса од човека — Цар Александар Ш. беше се те јесени повукао из Петрограда на југ своје царевине, у Ливадију. При свој пажњи, којом се само један цар може окружити и од људи и од науке, беше све јаснија жалосна истина, да ни снага оваквог човека, какав беше Александар ШШ. неће моћи одолети неизлечивој болести. Октобра 20-ог те 1894 године, у 2 сата и 15 минуга испустио је своју душу овај велики Цар Словенин, коме је на престолу једне од највећих држава, следовао син Никола [. Није била само Русија и руски народ, који је оплакивао овај губитак. Оплакивали су сви Словени; а Срби нарочито имађаху разлога да плачу над гробом Александра Ш. То беше цар, који је српском државнику Јов. Ристићу рекао: да Босна и Херцеговина неће никада бити Аустро-угарска. То беше цар крви и расе словенске, Рус по души својој, цар моћан и велики, не за то што стојаше на челу највеће државе, но што он беше велики самим собом, својим намерама, својим гвозденим постојанством у извођењу праве словенске политике.

Тело упокојенога цара пренето је, уз учешће целе Русије, из Ливадије преко Москве у Петроград, где је у катедрали Св. апостола Петра и Павла имало бити положено на вечни покој, уз остале царске гробове, од Петра Великог. Многи су владаоци дошли у Петроград на погреб, а све државе су послале своје 34ступнике. У Србији као да се дуго колебало, који ће од ова дна

· начина употребити, док се најпосле преломило: да Краљ Алек-