Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

992 жив. ЖИВАНОВИЋ

— остали су не само безуспешни, него су шта више на много места жалитељи оптуживани, кажњавани и суду предавани.

„Кад је на тај начин, очигледно за свакога, сама државна власт дала доказа да је бирање престало и да су наређени избори изгубили и саму сенку од избора, онда је иза Либералну Странку јасно постало, да је бесмислица участвовати у таквом раду.

„После свега тога, нама остаје само да констатујемо: да данас у Србији бирања по Уставу и Закону нема. Остајући доследни своме првоме гледишту, ми смо му сада показаним обртом само прибавили нове снаге, доказав, да Радикална Странка не преза ни од каквих избора ни под каквим условима, и да је огромна ве. ћина народа у Србији противна свему ономе, што се од 9. маја пр. год. у Србији чини.

„Према свему овоме: чланови Раднкалне Странке, нека се не јављају сада, ни као бирачи, ни као повереници, ни као посланици.“

Свршено је, дакле: Опозиција неће на прве изборе после државног удара од 9. маја 1894. Либерали и Радикали повлаче се, ситуација остаје — на Напредњацима, на мањини.

У сваком другом случају, влада би правила опозицији златан мост за отступ. Влада је се без сумње и радовало оваквом обрту, јер је се сад осећала курталисана велике бриге и беде, да се бори "са целим народом и да по цену усиљавања, нереда а можда и крви осигурава себи већину. То су олакшање свакојако осећали и Краљеви. Али је нова ситуација, створена повлачењем опозиције, имала и своје наличје. Избори су имали циљ, да се дође до Скупштине, која ће дати санкцију за државни удар од 9. маја пр. год. А за ту санкцију, и пред Европом и пред својим рођеним јавним мишљењем, згодније би било, да се има Скупштека сортирана колико толико из представника свију политичких праваца у земљи, или бар из још једног, сем Напредњака. Редовним путем то се више није дало постићи. М сад настаје чудан обрт и „озго“: док се желело до јуче, да се опозиција не види на биралишту, сад се почело радити у противном правцу, да се, како тако, ма ко још доведе у Скупштину, сем Напредњака.

Погледи Краљева пали су на Либералну Странку н она кик.

њена целина постали су жртва ове нове политичке мансвре. Изгледа да је у том правцу рађено брзо; јер кад је дошао изборни дан, 7. априла, са две стране јавили су се и неки Либерали као посланици: једни, који су бирани и изабрани, други, који су, истога дана, већ били наименовани. Број њихов вије био толики, да би имао утицаја у Скупштини, али је био осетан за Лабералну Странку. На тридесет одличних чланова Странке, међу којима је било и чланова Главног Одбора, ставили су се тако у супротности са јасном одлуком Странке, по којој се чланови њени нису могли јављати ни као бирачи, ни као посланици, ни бирани, а још мање наименовани. б Стављен је у покрет највећи ауторитет: сам је Краљ, и један и други, звао поједине те људе и салетао их да уђу у Скупштину;