Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

НОВЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ 293

јер по себи се разуме, да ниједан од ових не би то учинио на прост позив владе. Било коме му драго, тек у неких 60 наименованих посланика било је у свима серијама преко петнаест либерала. Остали су дошли путем избора. Све остало били су и по избору и по наименовању Напредњаци, стара гарда Краља Милана. Али ту су била и два радикала, а мимо све истицало се име Светомира Николајевића, Министра Председника у влади, под којом је извршен држ. удар од 9. маја пр. год. Априла 10. заказан је састанак Скупштине у Нишу.

Главни Одбор Либералне Странке одмах је заузео положај. Председничку дужност предузео је у њему први потпредседник С. Рибарац. Скупивши се у хотелу „Престолонаследнику“, у соби бр. 9. чланови Глав. Одбора донесу већ 14. априла одлуку: 1. да су сви Либерали, који се налазе на Скупштини, дужни за три дана од публикације ове одлуке, напустити своје положаје посланичке и вратити се својој странци; 2. ко откаже важност овоме решењу, тим самим престаје бити чланом Странке, разрешава се од свију права према Странци и Странка од свију обзира прему њему; 8. имена оних, који буду следовали овој одлуци, и оних, који је буду одбили, објавиће се у партијском листу „Српској Застави“.

Настало је очекивање. Само је Сима Бомбић, дир. смедеревске гимназије следовао одлуци и дао оставку. Остали сви нису се ни оградили, а још мање следовали одлуци. Било је јасно, да су они решени били, да остану где су. Из њихове средине чуло се: да они не могу правити избор између владаоца и једног партијског одбора. Они су, доиста, били у тешком положају. Али је и Главни Одбор у коме је владао сада такт Рибарчев, заузео сувише категоричко гледиште, и узео прост поступак, да и он није имао више одступнице. „Српска Застава“ бр. 49, од 22. априла донесе ову изјаву: „На основу одлука Главног Одбора нар. Либер. Странке од 28. марта и 14. априла, објављује се: да су следећа господа пре: стала бити чланови Странке“ (следују имена њих 29, све одличних чланова).

На све ово, Либерали посланици одговоре једним опширним управо горопадним прогласом, који и потпишу, у коме они опет не остану дужни и Главном Одбору. Тиме је расцеп био запечаћен и сви мостовии с једне и с друге стране срушени, Претераности је несумњиво било и с једне и с друге стране. Стојећи на савременом партијском схватању, по коме су чланови једне Странке, као и чланови какве верске секте и душом и телом од ње нераздвојни, Главни Одбор — у коме је био и писац о. д. — узео је поступак либерала посланика, као неку врсту велеиздаје, и као такав и осудио, пресекав „као на пању“ све одношаје, који су били производ друговања и пријатељства од толико година. Либерали посланици опет са своје стране, у место да обележе свој положај каквом неофансивном изјавом, учине супротно, огласивши себе за праве и на добром путу, а своје другове у Одбору као неразложне насртљивце, за које је свака реч недовољна да их довољно на-