Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

· 294 жив. ЖИВАНОВИЋ

гради. Осећала се јасно близина владаочева, која је, удружена са близином Краља Милана, сувише привлачно дејствовала, да су н Либерали посланици заборавили били на праву меру, као и либе_рали из Глав. Одбора на нужну обазривост. Свакојако и једни и други веровали су и у своју непогрешивост и у сигурност свога положаја: једни на потпору владаоца и један део Странке, уздајући се посигурно, да ће и целу Странку за собом повући; други на већи део њен, који је неоспорно и био уз Глав. Одбор. Нема сумње, да је овоме расцепу много допринело и оно, што је одлуци од 28. марта претходило. Док су се изабрани посланици Либерали позивали на ранију решеност Странке да участвују у изборима, и да они нису могли у последњем тренутку зауставити своје бираче да их не изберу; дотле су и изабрани и нанмменовани посланици Либерали налазили оправдања за свој корак, у држању председника Глав. Одбора Јов. Авакумовића, који је сматрао — и што је било опште познато — да је уздржљивост од избора погрешна и због тога чак део и оставку. Сем тога у начињену пукотину у Странци, бацио се и један и други Краљ, а то није била околност, коју би и драстичне одлуке Глав. Одбора могле уклонити. На против, могло би се пре рећи: да је такво круто и оштро држање Глав. Одбора зло само горим учинило. Квасац, који је тада бачен у Странку изазвао је процес од недогледких последица за њу 4 њену укупну акцију, при свем том, што сад изгледаше, да овај губитак није нанео Странци никакве ссобите штете. Али штете је било, и то ће се што даље, то све јаче показати и осећати.

|.

Државни удар од 9. маја пред Скупштином. Краљ Миланов напрасни одлазак. — Народна Скупштина, која је изашла из избора од 7. апр. 1895 била је у пресудној већини својој скупштина Напредне Странке, као у најлепше дане њене. Ако су Краљ Александар и Милан могли из напред поменутих разлога и жалити што ова Скупштина није произашла из ширих слојеви народних, дакле није била израз мишљења целог народа, с друге стране били су уверени да имају у рукама апарат, с којим се иначе могло руко“ вати без икакве опасности. Све то беше забрекло од династичке оданости. Изабравши Светомира Николајевића себи за Председника, Скупштина се одмах декларирала као Скупштина, која је вољна да без поговора акцептира све што је до сада било; а бирајући Михаила Павловића за потпредседника, показала је своју одсудно напредњачку боју. Либерални посланици гласали су за засебну предселничку листу, и тако су се обележили као оделита политичка група. Уосталом, већина напредњачка није ни требала ових око тридесет гласова.

Краљ је свечано отворио Скупштину 13 априла. У престоној беседи прво је споменуо своја путовања у Беч, Берлин, Цариград. и Париз; а за тим наставља: