Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

296 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ност, која чак ни у савременој па ни опозиционој штампи, није ни опажена.

Али и ако су ствари ишле овако глатко, десило се ипак нешто, што је у први мах било неразумљиво, али је ипак било несумњиво: да је било крупне експлозије и то на двору, од које су далеко у вис летели комади, несумњиви зчаци да је тамо било нешто врло озбиљно.

Краљ Милан на један пут оставља и Ниш, и Краља, и Скупштину и 20. априла у 5 с. 12 м. по подне стигне у Београд; али да не би пало у очи, уграбило се ипак времена да се нареди да га извесни ауторитети дочекају на станици. Краљ Милан је отишао у двор, и већ сутра дан, 21. априла јутру у 7 с. 30 м. брзим возом „отишао је за иностранство“, како вели званично саопштење.

Одлазак Краља Милана из Наша, а за тим и из Србије, личио је на право бегство, или је у најмању руку био, што се вели: „одлазак без збогом“. Сутра дан по његовом одласку из Ниша пао је 22. априла, и министар финансија Ву« Ј. Петровић, лично одани пријатељ Краља Милана у кабинету, коме је одређен за заменика мин, грађевина, С. Здравковић, пуковник .

Да би сензација била што већа и Краљ Александар, из небуха остави такође Ниш и Скупштину и на Ђурђев-дан, 23. априла, дође такође у Београд, но не затекавши оца у њему. Настао је био случај, који се код Краља Александра у животу често појављивао: да кад преда њ искрсне нека нова ствар, она га тако обујми, да он заборави на све друго, напуста све остало. Тако је и овде оставио у Нишу и послове и Владу н Скупштину и дојурио је у Београд.

Као непосредан повод разилажењу Краља оца и Краља сина, означава се судба предлога за конверзију државних дугова, коју је још у децембру прошле године закључио са повериоцима мин. финансија и влада пристала на исту. Кад је ова важна ствар дошла и пред Скупштину, она наиђе на отпор. Напредњаци, која су пресућивали својом већином, нису хтели да пристану на ово. И у финансијском одбору и у Скупштини, предлог не наиђе на повољан пријем. Још тада је међутим већ било уведено у сталну практику: да се претходно у двору за свако евентуално решење скупштинско, разуме се у смислу у коме се жели извести, постигне „споразум“. Али, на један пут је настало нешто неочекивано: Краљ Александар и Краљ Милан разиђу се у мишљењу о важности ове целе фин. опергције. И док је Краљ Милан свом речитошћу наваљивао да се конверзија усвоји, противио првим људима из напредњачке ве ћине, Краљ Александар, кажу, да посланицима са право, Тиме је била решена и судба конверзије и министра финансија. Али пре и једног и другог, Краљ Милан уз љутит узвик: да оставља сина самом себи, дуне и остави Ниш, и ако се гледало, да се при том љутитом растанку очува привидност испраћаја. Прибележићемо само гласове, који су се далеко доцније проносила о томе, како се Краљ отац, дошав у Београд, снабдео из средстава свога сина путним

о. ну