Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ЈОВ. РИСТИЋ ПОНОВА НА ЧЕЛУ ЗИД

огласи за председника првог потпредседника Глав. Одбора, према статутима странкиним. Авакумовић остане међу гледаоцима, као члан Странке, доприневши сам својој усамљености.

После конститулсања збора, председавајући изнесе збору на оцену питање о Вођи „како би се прекинула привременост, која је стицајем прилика наступила пре неколико месеци“, т. ј. од Авакумовићеве оставке. Збор, као из једног грла акламира Јована Ристићи, и затражи: да се он врати у Странку. Пошто се збор овако: једнодушно изјаснио, буде изабрана депутација, која ће Господину Ристићу саопштити жељу збора и умолити га, да се тој жељи одазове и на збор дође. Ристић, у свом дому, изјави депутацији свој пристанак, да се жељи збора одазива и с депутациом се крене пивари, на Збор.

Редак је то био призор, кад се Ристић, после неких шест и по“ година понова јавио међу својим пријатељима. То се не да описати, то је требало видети. Усклицима, поздравима није било краја. И' све је то потицало из искрене радости и поштовања, које је Ристић уживао у Странци, у којој је тако дубоко ухватио корена његовауторитет, а светлио његов престиж. И Ристић, који је био господар својих осећаја, био је видно узбуђен и овим догађајем и оваквим дочеком. То се приметило на његовом говору, који је држао, чим је стао за одређено му прво место на трибуни и пошто су се“ утишали бурни усклици и покрети у збору.

„Драга браћо!

„Одазивајући се вашој жељи, ево сам опет дошао међу вас: после привременог растанка, који су нам донеле земаљске прилике. Враћам се међу вас старији, али не и хладнији за државне задатке, у којима Народна Либерална Странка годинама већ суделује с коришћу за отаџбину, а с поносом за себе. | „И кад бих хтео, не бих смео бити равнодушан, кад помислим какви се догађаји спремају из далека, Ако је веровати многим: знацима, пред нас ће изаћи, у недалеком размаку времена, тежак задатак; јер, као да се приближава своме крају још један период мира на Балкану. На овоме вулканском земљишту, чују се већ потмули гласи, који наговештавају експлозију. Ко зна, да ли се она није ближе примакла него што ми и замишљамо. Ми немамо разлога да је изазивамо, али не смемо бити неспремни да је дочекамо. Србија је од почетка овога века често узимала иницијативу на пољу народних задатака; интерес Србије противи се данас свакој оружаној ипицијативи; ми нећемо изазивати потреса, али треба да стојимо као стражар, с пушком о рамену, не допуштајући да се повреди и најмањи интерес српски на Балкану.

„Султан је господар оних земаља, над којима се данас вију облаци. У његовим је рукама да предупреди експлозију. И заиста од његове мудрости и његове правичности очекивати је, да ће он увођењем сувремених рефорама и једнаком правдом према свима. народностима одржати у Македонији и Старој Србији миран и. правилан развитак.