Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

320 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

. „За такве путове ја нећу никада дати свога гласа, као што још имам да изјавим: да се ја не врапам у ваше редове с намером да се вратим у редове чиновничке. Политичка удружења и не треба да буду фабрика намењена да лиферује кандидате за власт.

„Не враћам се такође међу вас да примим дирекцију партијске администрације. Ја стојим с вама и уз вас, готов са својим услугама начелне и опште природе.

„Десетинама година ми смо корачали заједно, не изазивајући ни потреса у друштву, ни удара у држави; не доводећи земљу ни у-којем погледу у опасне трзавице. Ни сада немамо узрока оставити овај правац части и здравог разума, правац, који нам одржава значај једног озбиљног, патриотског удружења, готовог да послужи отаџбини на путу части и угледа, а престолу њеном на путу сјаја и славе“.

Говор Ристићев додирнуо је сва, у оном моменту важна питања: општи положај на Балкану с обзиром на Србију и њену ми· сију; финансијско питање с обзиром и на привредно-економску моћ земље и на задатак народни, а није пропуштена и прилагодна диверсија и на адресу поверилаца; уставно питање и правац „ревизије“, узимајући Устав од 1888 за основу; 0 препорођају земље, која је доиста представљала слабост и растројство. О себи је го_ ворник најмање говорио, и оно што је казао,. било је без претен-

сије, на против, Ристић је сводио своју акцију „на услуге начелне и опште природе“, изјављујући уједно: да не жели више бити министар, јер је то једини од „чиновничких редова“, у који се могаше један Ристић вратити, а за који он изјављиваше, да се у не намерава више враћати. Изјава дубљег значаја, коју није диктовала ни старост, ни слабост, колико решеност, да се после „првог априла“ не праве нова искуства, ни разбијају још које предрасуде. Ристић је могао схватити олако и брзо цео положај и у врховима државе, као и у самој Странци. Свуда беше младост, бујност, „зелена памет“, често са много амбиције и прохтева. Бејаху прошла старија времена, и доспео беше један нов нараштај, васпитан у борби, која није свакад знала за савесно бирање средстава. Док је та борба оставила трагове и на људима, који су у политици домаћој играли улогу, и истакли се у предње редове, још је више оставила рушевине и нереда у самој држави и њеном поретку. Није Ристић узалуд говорио, да Странка Либерална „није никада наишла на клизав пут да лицитира своја убеђења“, означујући, да је то пут „који слаби и поткопава цео организам државни“. За себеи за своје време, до 1880 године, Јов. Ристић је то могао мирне савести тврдити; али од тада, па за даљих петнаест година, све се беше изменило у земљи, у политици, па и Либералној Странци, које смрћу, која је њене редове видно проредила, које новим „духом времена“, а нарочито још за ових шест и по година, од изласка. Ристићева из Странке до данас, када стари вођа не налазаше више ни онога јединства, ни оне слоге, која беше у Странци за пре-

ђашњих година.

та са ар