Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ЈОВ. РИСТИЋ ПОНОБА НА ЧЕЛУ 325

стићу, да у забрану Обреновића расте још доста „церића“ и Краљица Наталија није могла бив. Намеснику опростити, поред осталога: познато писмо и, за тим, прогонство. Али сад се јавио нов чинилац, сама Странка Либерална, која је желела, а поједини чланови њени и наваљивали су, да се господ. Ристић „измири са Краљем“. И ако је Ристић у свом говору 3. септ. 1895. ступајући на чело странке изјавио, да се не мисли враћати у редове чиновничке т. ј. министарске! ипак је положај његов, као Вођа Странке, имао и своје консеквенције, које се, иу погледу двора, нису више могле игнорисати, ако ни за шта друго, а оно за љубав Странке.

Настала је дакле потреба да се Јов. Ристић јави Уу двору. Но он једно вије хтео никако учинити т. ј. да тражи аудијенцију. Најпосле је нађен један начин да се и то избегне, и 3. марта 1896. у 11 часова пре подне, Јов. Ристић имао је, после три године, своје прво виђење с Краљем. Сам је Краљ говорио о томе првом састанку: да нити је он управио нарочити позив, нити Ристић своју молбу за аудијенцију. „Нађен је, вели, начин без понижења за обе стране“. Ми се нећемо устављати на првом њиховом разговору, у коме је најглавније било питање Краља Александра: „зар нису Намесници ништа приметили од спрема „првога априлаг“ Одговор Ристићев на то питање, ми смо већ изнели опширно раније стр. 213-14 онако, како је на то питање одговорено и свом старом пријатељу Игњатијеву, кад су се после „првог априла“ видели у Бечу. Краљ Александар није имао разлога да се зарадује начину, какав је Ристић изабрао да му задовољи радозналост. Тако је овом посетом двору, скинуто с дневног реда још једно питање, тугаљиво, јер личне природе. Наивни у Странци и у публици, сликали су себи најлепшим бојама изгледе, који су по њима предстојали за Странку, после овога „измирења“ Ристићева са Краљем. Многи, из других Странака били су мишљења, да је Јов. Ристић могао истрајати у својој пасивној опозицији, као жив протест противу неправди учињених му. Остављајући на страну и партијски рачун дотичнах, који су тако мислили, Ристић је сад мотао мирно учинити овај корак, пошто је већ, прво од своје Странке, а за тим и од владаоца, који га је примио без тражења аудијенције, добио еклатантну сатисфакцију. Остајући у пасивности, он би за ширу публику бар оставио нерешено сазнање, да ли он не иде Краљу што га овај неће да прими, или за то што он сам неће да иде. Но, Ристић се, узгред буди речено, и тада и од тада пажљиво уздржавао, да ма шта узме у двору од „послужења“.... ИМ то, после онога што смо навели на стр. 257 и даље није овде нужно даље објашњавати. Стари Ристић није ни за тренутак напуштао своје неповерење према страни, која се онако драстично изјаснила, да би га радо видела међу мртвима.

| Тим поводом говорио је Ристић писцу: „Не мислим ја више на то, да, како је то сада постао обичај за Минастре кад иду у двор са актима чекам у ађу-

тантској соби да видим Краља“. Он је имао само осећај презирања за ту врсту „госпоства“,