Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ЈОВ. РИСТИЋ ПОНОВА НА ЧЕЛУ 329

неуморни у борби и неисцрпни у пожртвовању, морадоше се и по други пут латити оружја. Резултати овога пута беху сјајни: Србија увећана за трећину, ослобођено мноштво наше браће; тврде наше границе; државна независност, а најпосле Краљевство. Овај златни сан, који сниваху сви наши нараштаји од Косова, а не беху срећни да доживе остварен, бесмо срећни ми да видимо на јави. Бог је благословио наше труде и наше пожртвовање; јер, докле сва друга племена на Балкану мртвим сном спаваху, Српско племе на Балкану беше једино у борби са великом царевином отоманском.

Пребацивало нам се, да је српски рат био узрок заузећу Босне и Херцеговине. Историја ће осветлити и то питање, а ми можемо још сада казати; да само завидљивци могу желети да на тај начин умале успех Србије у ратовима. И да нисмо ми ушли у рат, сами чести немири у тим српским покрајинама, дали би повода каквој интервенцији. Питање о заузећу тих земаља старије је од српских ратова. Оно је било на дневном реду и кад је Венеција променила господара на штету тадашње Аустрије; њему је поклањао пажњу Наполеон Ш и што још раније није ово питање овако свршено, заслуга је једног њиног државника, који је за онда још сматрао, да је лађа аустријска препуна па не може да поднесе нових товара. А кад је на Берлинском Конгресу то питање овако решено, то је било са свим без нашег учешћа.

Србија је изнела из рата чисте добити. Њој се не може с правом пребацити, да је нешто изгубила што још није ни имала. А какву би пресуду доживела Србија и Црна Гора, да нису ушле у рат, а Босну и Херцеговину да је иста судба постигла» Босна и Херцеговина не би се сачувале, а Србија и Црна Гора остале би на старој тачки. Па нека би оне и чекале, кад би само сигурне биле, да би се Српству могле сачувати Босна и Херцеговина! Али шта јамчи за ту сигурност На ровитом земљишту источном сваки дан треба да донесе свој део (одобравање!). Умножењем своје снаге, Србија је умножила и изгледе за даљу будућност.... А у погледу српске Босне и Херцеговине, доћи ће опет наше време. Оне, кад тад, морају бити српске и ничије више.

Ја сам вам, браћо, овде кратко обележио историју пута, којим је ишла Либерална Странка. Кроз један период од по века, од скоро педесет година, ви је видите сваких десет година (1848, 1858, 1869, 1876-78) као главног радника и ратника у догађајима народним; пролазећи кроз дугу и мучну борбу, она се прекалила. Хоћу да кажем: да Либерална Странка није производ случаја, није резултат локалних потреба, већ производ самога народа и саме државе. Од 1848 године и знамените Петровске Скупштине, ево је скоро педесет година пуних трудова, пуних борбе и успеха. И кад у духу пређемо ово пола века, чани ми се да ћу видети пред собом саме седе главе, старе борце; али кад бацим поглед на ваш збор, драги пријатељи, ја видим ређе седину, а више представнике млађега нараштаја; видим Странку у живоме преображају; видим наследнике нашега правца, који ће, уздамо се, одменити своје пред-