Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ЈОВ. РИСТИЋ ПОНОВА НА ЧЕЛУ 333-

у тим покрајинама, она би имала — то би се према њеној ноти предатој Порти бар дало с правом очекивати — прво да приступи уређењу аграрних ољдпошаја. То се очекивало у толико више, што је баш Аустро-Уггрска била мишљења, да босанско-херцеговачки устанци нису политичке, већ аграрне природе. Место тога видимо,. и после пуних осамнаест година окупације, да не само да се аграрно питање тамо не решава, већ се погоршава. Остао је и десетак и трећина, све спахијске дажбине, али с том гором применом, што се сељаку не допушта да у натури даде од приплода и земаљских плодова својих, већ по процени у готовом новцу. А. каква та процена може бити, о томе су се већ чуле толике жалбе.

По овом упоређењу можете ценити: шта значи шо, кад браћа · ослободе своју браћу, а шта значи, кад у земљу уђе освајач. Док је у Босни и Херцеговини једна ненародна освајачка управа замењена другом, у ове пределе долазила је српска војска, као војска братска. МИ чим је вековни освајач отишао одавде, одмах су сви грађани постављени на равну ногу, у свима гргђ. правима и дужностима. Братска рука не раздире ране, већ тражи да их лечи. Већ фебруара 3. године 1880. овде у Нишу постао је и потписан је: Закон о уређењу аграрних одношаја, утврђен ва познатој основи непосреднога откупа. Аграрно питање и у Босни и Херцеговини је као хитно, али је време показало, да се у ствари оно и дан данас тамо другојачије сматра. Док смо га ми решили одмах по. уласку у ове пределе, у Босни и Херцеговини оно стоји нерешено ево већ осамнаест година... Таква се Босна износи на спрам“ Србије, као земља реда и напретка; и на основу тога шаљу сеиз Беча познати телеграми „Стандарду“, у којима се пресуђује чак и о судбини Србије. Но најбољи елементи нашега народа трудиће се и од сада, да пред Европом даду бољих доказа о себи и о Србији.

Кад су се, пре двадесет година, преламала крупна питања на Истоку, биле су онда веома тешке и озбиљне прилике. Исте се прилике појављују и данас. Сав је Исток у пламену; а где то отворено још није, ту тиња жеравица ислод пухорг, увек готова да се запали. Разлика је између ондашњег и данашњег покрета. та, што онда ми Срби бејасмо једини борци за све. Ми смо се; верни аманету предака својих, толико пута дизали на оружје. Кроз нас су видели своје користи и Грци и Бугари, јер је ослобођење Бугарске следовало после уласка Русије у акцију, а ту су акцију Срби изазвали. Српска крв накропила је путеве ка слободи свију Балканских народа...

Данас прилике стоје другојачије. Данас је цео Исток у пламену. Сви се народи крећу и буде из сна. Колико дубоко хвата тај покрет, сведоче највише Јермени, они исти Јермени, о којима се све пре могло чути, само не да су оружјем у руци устали за своју слободу. Био сам једном код Великог везира у тренутку, кад је примао једну јерменску депутацију. Са гордошћу, која је прелазила у презрење, дочскао је везир Јермене. питањем :-