Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

92 - жив. ЖИВАНОВИЋ

Овај акт, коме не недостаје извесна стилистичка глаткост и дијалектичка лакоћа тако својствена свима усменим и писменим импровизацијама Краља Милана, ипак садржи знатно више од онога, што се, као главно, хтело њиме казати, а то је изјава: да се отац краљев не жели више враћати у Србију, до пунолетства Краља сина свога.

Али Краљ Милан кроз своју Декларацију (како је овај акту јавности добио назив) мисли и на још једну, другу страну.

Алузије на рад и понашање своје бивше супруге, Краљице Наталије као и њених саветодаваца, и ако се њено име не помиње, врло су јасне. Њима је испуњен део изјаве пред њен завршетак. „Услед личних особина, данас и сувише на видик истакнутих, као год и злонамерних савета, сваким даном излазе појаве, штетне по престо и по земљу, вели Краљ Милан, указујући одмах за тим на „радње очито противне монархијским начелима“, на „очигледну борбу и данас, као и за време моје владавине, за превласт у држави и с њом скопчане сплетке и злоупотребе и државних и приватних тајни“, налазећи: да су то „факта, која те трзавице "рађају, подржавају и обележавају“. Бивша краљица узета је и овом „свечаном“ приликом добро на око.

Најпосле стари Господар у својој резигнацији призива и по. весницу српску, која ће „достојно оценити такав рад“; и сина свога, који ће „као глава Обреновића“ такође изрећи, „праву осуду над њим (таквим радом) у своје време“.

Па ипак је цео овај акт, жалосна ликвидација још жалосније тек минуле прошлости, а промашен апел и на повесницу и на својега сина... Тек ће време показати, колико се у овоме последњем судији преварио Краљ Милан и као политичар и као бивши владар, и нарочито као — отац. Али то ће имати све тек да дође „у своје време“...

Горњи акт Краља Милана, упућен на Краљевске Намеснике, нашао се још истога дана, 30. марта т. г., на столу Председништва Народне Скупштине, којој га је Намесништво, преко владе, упутило.

Био је 111. састанак Нар. Скупштине, сазван после подне тога дана, позно се отворивши, тек у 5" часова. Озбиљна лица министара и посвећених посланика, одавала су нешто важно.

По прочитању протокола прошлог састанка, Председник Скупштине (после одласка Пашићева у министарство: Димитрије Катић), без икаква објашњења, просто позва Скупштину да: „изволи чути један акт, упућен од стране господе Краљевских Намесника, преко владе, Народној Скупштини“.

То је био горњи акт од Краља Милата.

Настало је читање, уз велику тишину и пажњу посланика. Радикални посланици били су, разуме се, већ упознати са оним што је претходило као исаоним што ће доћи. Јер нам ваља овде нагласити: да је овом јавном акту Краља Милана, претходио