Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

деси =

њи

алоје Ми __-.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 95

истог датума (30. марта 1891.) и други један акт, потписан од стране бив. Краља, Намесника, свих Министара, и стараоца мало. летног Краља.

У овом акту, у осам тачака дефинитивно је одређен целокупни будући одношај бив. Краља према Србији, Намесништву, Влади, Краљу, двору. Краљ Милан се одриче не само чланства краљевског дома, постајући тиме обична једна приватна личност, већ се одриче и самога српског државног поданства. Доиста једно крупно одрицање, а нарочито у политичком правцу, пошто се, с разлогом, сматрало, да ће тиме и сваки даљи утицај Краља Милана, са његовим ишчезнућем, такође коначно престати. За све те уступке и бив. Краљу су признате извесне финансијске концесије, као милион динара у готову, на рачун цивилне листе, и сем тога, посредовање да добије још два милиона дин. зајма, али ово на краљевска непокретна добра у Србији. — Рагулисано је и посећивање сина к оцу, пошто овај више у Србију не може, по датој обвези долазити. Краљ ће сваке године, у време школ. одмора походити оца, но у пратњи једног Министра. Тек услед овога акта следовала је и „Декларација“.

Радикални посланици су упознати са свим овим, као што су били споразумни са владом и у ком правцу да се расправи дворско питање, које је тако дошло понова и пред Народну Скупштину, велимо: понова, јер „Меморандум“ Краљице Наталије у новембру био је први, а ова изјава Краља Милана други је чин, који се одиграва у Скупштини, а тиче се династичких ствари и одношаја.

Чам је изјава Краља Милана прочитана, устао је један — без сумње договорно — посланик из већине и изјављује — потпомогнут од довољног броја посланика, те је тиме његово мишљење добило значај предлога: „да би требало поводом овог акта да "Скупштина донесе извесну резолуцију, којом ће овластити владу да регулише питање краљевских родитеља, сходно оној резолуцији коју смо зимус донели поводом молбе Краљице Наталије. Ја се надам, завршује предлагач: да ће се Скупштина сложити са мном, да овластимо Председништво Скупштине, да оно напише такву једну резолуцију и да је предложи Скупштини на пријем“.

Наглашавање, да баш само Председништво Скупштине предложи резолуцију, указује на значај, који се полагао на одлуку скупштинску, која ће отуда потећи.

Прелазимо преко дебате, која је одмах за тим настала, и подужа била, о формалној страни овог акта, који се по једнима није ни могао стављати на дневни ред, пошто није ни предлог, ни интерпелација, ни тако што; а по другима да се само акт овај има узети на знање, и ништа више. „Овај акт, то је писмо Краља Милана, узвикује либерални посланик В. Кундовић, којим он доставља до знања Скупштини (2) да путује! Какву резолуцију ми имамо да доносимо по томе»! Ми то имамо само да примимо к знању, и да му пожелимо: срећан пут!“ У том смислу говорило је више либералних и др. посланика, нарочито Пера Максимовић, и већ, ра-