Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 17

потврде или опореку, исто, као и свечано уверење краља оца, како је он, познавајући свога сина још из најранијег детињства његов „карактер, одлучност и тврду вољу добро проучио...“ и ако је и сад душа Краља Александра у својој недоступној дубини скривала крупне тајне, које ће бити тако судбоносне, поред осталога и за самог Краља Милана, који тако понизно почиње салутирати пред својим јединцем и ословљавати га као свога „Господара“.

Наравио, остало би да се објасни, од куд ипак код радикала толики оптимизам» Да ли није долазио од буди каквих дошаптавања са Краљем Александром, који је у прошлости дао доказа, да кад год је уверавао све досадашње своје разне владе о својој оданости и поверењу, које оне „потпуно уживају“, он је у исто време — н. пр. о паду Намесништва — имао везе са појединима из Радикалне Странке и с њима ковао праве завере; или је пуштање гласова о „привремености“ нове ситуације, од првака радикалних било једно од оних разних средстава, којима су они вазда умели хипнотисати простоту и далеке кругове својих приврженика, да верују у коначну победу своје Странке. Једно се овде могло ипак на сигурно рачунати: да догод је меродавно и мишљење Краља Милана, и докле он врши свој утицај на послове, Радикална Странка не може тврдити ни да јеово стање „привремено“, ви да'ће за њих бити каквих изгледа. Веп сам њихов „неочекивани“ пад ту претпоставку потврђује. Да је се хтело и даље владати с радикалима, не би сеони ни обарали; бар последњом својом владавином они су показали колико су постали меки и дали се савијати око јаче руке краљеве. И, као што смо већ рекли, у томе је и била погрешност нове промене, што је ваљало Радикале пустити да се на влади до краја истроше и да се тако једном реши огромно питање о подели политичких сила у нас. Али то је била једна од великих неувиђавности оба Обреновића, Милана и Александра, да су радикални чир увек прерано „оперисали“. Рана се само више подљућивала, али је стално није никако нестајало.

Но ми имамо да се обазремо и на другу једну Странку, која је до промене била радикалној влади у опозицији, а о промени није такође узимата ни у какву комбинацију. Ако је у влади и нашао места један либерал и он није био из кругова Странке, која је стајала око Ристића и чије је гласило била „Српска Застава“,

„Тај члан је, као што знамо, био из групе „Независних Либерала“, |

С тога је од значаја положај, који ће Либерална Странка заузети према новој влади. Општа оправдана радозналост била је убрзо задовољена, кроз „Српску Заставу“ (бр. 120), од 14. октобра. У чланку: „После 11. окшобра“ исказани су погледи либерални на нову владу и нову ситуацију:

„И тако нам ваља од сад рачунати са чињеницом, која сама опет не може ни с чим рачунати. Тако од прилике мора да се дефинише узајамни положај јавног мњења и нове владе, која је произашла из кризе од 7. до 11. октобра. Јавно мњење мора водити рачуна о влади, која силом свога положаја заузима то важно

Пол. Ист, Србије ТУ 2

и