Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 887

„Од Тате и наших, ти већ знаш шта све имамо. Последњи татин оглас је добар: и у том погледу немаш шта да се много бринеш. Није им добро свакојако, али могу да излрже још коју недељу ропства, кад је већ судбина хтела, да прођу и кроз то искушење,“

После напомена о ретким вестима од куће, о члановима неких пријатељских исуседних беогр. породица, што су на фронту, писмо репродукује једну домаћу вест, из једног ретког писма сестричине Станиславе Ал. Глишић, како му је писала: „Неница је сад слатка мала девојчица. Она није заборавила њеног Миланчета и „Ма“ и сваки дан о вами говори и ми велики мислимо на вас („Ма“ је 3 ачило Драгутин, како га је дете по једној случајности назвало и под т:м именом упамтило). МИ онда наставља:

„За твоју школу мислим да је најбоље да наставиш Лицеј, и то, ако ти је пријатније из садашњег твог стана. Остани код госпође и иди у Лицеј, као ђак ван пансиона лицејског. О парама не брини. Ја не трошим и за тебе ће увек бити довољно пара. Ти само учи. Можеш мислити, колико ме радује твој лепи успех у школи и још већи успех у француском језику.“

Прелазећи на своје здравствено стање, које је дуготрајна последица опасног обољења од тровања крви, које му се догодило приликом извидничког путовања (са мајором Миланом Завађилом и Богданом Раденковићем кроз Косовски предео, од Копаоника, до у Дреницу 1912, год.) вели:

„Онакав сам, каквог си ме на Крфу оставио. Посла има сувише. Али стоји, да ми посао само чини задовољство, особито, кад је сад посао пред самим уласком у земљу. Радам с вољом и задовољством, и ако људи покушавају да ми чине мање лакосне сметње, и да ми на тај начин показују, да би требао да сам другојачији. Ја остајем онакав какав сам и таки ћу остати. На те пакости се не осврћем и, са презрењем на све то, гледам само свој и општи посао.

„Твоја писма, која су ми и мила и драга, добијам уредно и често. Пиши ми непрестано. Кад видим твоје боје коверте, најсрећнији ми је час у дану. Ја не заслужујем твоју вредноћу; али ти буди и на даље вредан, као и до сада.

„Као што сам ти депешом јавио, послао сам ти пре 10 дана 500 франака. Сад на концу овог мес. послаћу ти још 500. Тако ћеш бити обезбеђен за који месец.

' Пошто је окупација од 1915 била спроведена, општење са сродницима у војсци и иначе, који су далеко у Француској и на фронту, могло се вршити путем обостраних огласа, који су допуштени у новинама у Београду, које су излазиле под надзором окупационих власти. Једним таквим огласом јављено је и о породици Жив. Живановића, но који је кад је горње писмо писато већ (од 9, јула 1916) био затворен у Крушевцу доведен и уапшен у Београду, да га потерају пешке с товаром, до Земуна преко баре и интернирају у Нежидеру ; али се о томе на далеком фронту још није знало.

25%