Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

' ,'

388 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ње

„Милић чува пушку Сањину и она је увек у мојој соби. Неничина пара је у сандуку, то Милић чува као очи у глави.

„Од сад, драги Милане, ја ћу бити вреднији, а ти буди као и до сад. Сад буди с овим задовољан. Грли те твој

Драгутин.“ .

За што је требало изнети овде предње писмо Пре његовога текста, речено је, да би за неке податке, који ће се изнети, од којих је први ово писмо: „само су судије психолози могли бити позвани, да на њега даду свој одговор.“

Писмо је такве природе, да може у многоме послужити као критериум за оцену личности и карактера својега аутора, у многом погледу. Оно је пуно нежности, доброте. У њему се јављају родољубиве мисли, пуна преданост дужности, погледи и наде, које изазива страшни рат и непрекидна борба са непријатељем који стоји на капијама Отаџбине и које капије сад ваља разбити, и које се и разбијају под налетом храбре српске војске — о чијем јунаштву писац овог писма има тако топлих и истинитих речи.

Али, само то, није био разлог да ово дуго писмо нађе своје место овде. Има један други, главнији, врло важан. То је датум овога значајнога писма, кад је писано: 29. августа, 1916. — дан атентата. у чијем је суђењу писац писма прошао на већ познати начин.

Психолозима, дакле, остаје да са оценом свеколике садржине овога, за тај случај, тако значајнога писма, одговоре на питање, у судском кривичном праву, често пресудно: Није ли Драгутин 1. Димитријевић, целим овим писмом доказао своје интелектуално АНЕ т. ј. одсутност својега духа од места и дела атентата, пошто је, како се из писма тако јасно види и одаје, он био свом душом својом далеко преко мора, тамо у Ници, где је сестрић његов у школи» Даље; да је и душом и срцем предан дужности, у којој је, одушевљен само једном жељом, да што пре види ослобођену своју Отаџбину, што чини да прелази преко извесних „пакости“... Нека психолози даље и на то одговоре: може ли човек, који снује онаково дело, какав је атентат на поглавара земље, бити овако миран, срдачан, топал, толико свестран у своме писму, какво је ово, које је писано о дану атентата, када се тамо негде пуцало око неког брда, у месту и пределу, где је пуцање било свакидашња појава, која је неколико пута, како је и на претресу утврђено — изазивала наређења команада, да се то не сме чинити.

Писма су у солунском процесу имала знатну важност, и ако само у извесном смислу, против оптужених. Може ли обратно и

!: То је била ратна пушка старијег брата Александра — Сање, с којом је у борби и погинуо. Чувана је од 912. као драгоцена успомена у породици. Рат 1914 учинио је, да се морало мислити како да се сачува, и дата је ујаку Драгутину док је био у Врховној Команди, и, ево је сада на Солунском фронту, као и друга драгоценост : једна особита златна пара мале Јелене ћери Ал. Глишића. Кад је Драг. Димитријевић допао затвора и одведен у Солун, пушку је прихватио један од другова. По повратку у Србију, донео је, вели, до Београда; али пушке је нестало, тако рећи пред кућом т. ј. на савском пристаништу, при истоваривању свега са брода, на обалу. Једна жалост само више! |

у аааан.р-==