Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

Мт “~. о а 5 и“ =7

392 _ | ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Краља Шведског полиција је дала своје кратко мишљење: „Мееће ЂегиекајсћНаипазуу ита а |“ т. ј. није достојно да се узме у обзир. Оно „није“ добро подвучено.

Тек 14. јануара 1917. отишао је од гувернемана одговор Мин. Спољ. послова, врло кратак и без мотивације: „Да се госпођи Јелени Живановић, одлазак у Швајцарску неће одобрити, пошто се таква одобрења принципијелно не дају.“ То је наравно достављено у Штокхолм. А предње појединости изнесене су, не што би се тицале породице писца о.д. но поглавито с тога, што је по среди

жеља једног Краља. .

Његово Величачство, Густав М. Краљ Шзедске, само је посведочио своју племенитост и хуманост, заузимљући се за породицу писца овога дела, и не познавајући је. Из дивних скандиназских држава, које је рат срећом обишао, само се са Престола оваквог владаоца и могла очекивати оваква племенита иницијатива, све једно из ког повода.

Писац и породица његова дугују вечиту захвалност племенитом Краљу Густаву У. Немајући могућности, у недостатку шведскога представништва у Београлу, да и лично изјави ту своју захвалност, писац, износећи овај тако леп, и сваког дивљења и поштовања достојан случај — своју дубоку захвалност ставља овде, на вечито сећање и спомен и својих потомака, а и будућих српских нараштаја, да из њих виде, шта се све имало поднети, и шта доживети у страшна времена српско светскога рата 1914—1918.

Нека је част и слава Његовом Величанству Краљу Густаву У. Шведском!

Да је иницијатива за молбу у Штокхолму, а за ослобођење своје најближе и драге родбине, потекла од пок. пуковника Драгутина Т. Димитријевића, не подлежи, разуме се, никаквој сумњи. То сведочи датум првог писма а и посланства у Штокхолму (31 октобра 1916) када је он још био у слободи. То сведоче тачни податци чланова породице, са годинама свакога од њих, паи називи улица где су становали, у Крушевцу и Београду. То је једино он и могао знати (јер о целом овом кораку и његов сестрић није знао ништа); а већ остали је избегли свет имао сваки својих мука и невоља, које нису допуштале, да се буди ко други сећа чак и Њ. В. Шведског Краља и његове интервенције.

И сада нека сваки сабере бриге пуковника Димитријевића око породице и њених чланова: изражене у писму од 29. августа 1916, за сестрића; у карти „Црвеног Крста“ из 1916. за свога ин-

1916. (по уапшењу у Крушевцу 9 јула) у Нежидер, остао је писац тамо до последњег дана, кренуо се из логора 28. окт. 1918, а у Београд је стигао 3. нов Сви интернирани, којих је око 20.000 само кроз књиге овога логора прошло, са тугом су оставили у глобљу интернираних у Нежидеру преко 5.000 обележених гробова нлјбољих препставника свога народа, сем оних неуписаних, који су, исцрпљени и оболели од глади и патње, као први догоњени, и у маси умирали и без белеге закопавани у земљу! Они, што су преживели својим прилозима подигли су умрлим леп споменик у сред огромнога гробља.