Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

394 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

— Нека сваки и сам цени и лични и општи значај ове Последње Воље, чији исказивач сам изјављује своје убеђење: да је смрт његова била потребза Србији из виших разлога. Не даје ли он, у неку руку, овом свечаном изјавом, и великодушни опроштај путу и начину, којим се дошло до овакве његове смрти.! -

Оба дела — горњи у тексту и доњи у примедби — ове [1оследње Воље, у оригиналу, који се налази у Суду за варош Београд, чине једну потписану целину. Али је, уз скромну заоставштину, суду послат у Солуну оверен препис само друге половине, о распореду; а прва је означена у том акту само цртицама. Тек назахтев судије Војислава Паљића, послат је из суд. одељ. Мин. војног, цео оригинал са оба дела, чија је садржина, од некуд, далеко раније објављена У новинама (Београдски Дневник бр. 52 од 30 нов. 1919)

Тако је, и под овим околностима, завршио свој живот вођа завере од 29. маја 1903. Тако су прошли и учиниоци догађаја од 29. маја, догађаја, који несумљиво чини дубок прелом у Историји Србије. Но мимо све, одвојила јо трагична судба славног јунака

од 29. маја. Смрт његова, као што то сведоче наведени податци,

из области журналистике и литературе, била је, и свакојако ће бити, и даље предмет претреса и објашњења. То доносе собом и све околности, које су пратиле овај необични процес и његов крајњи резултат. |

Но, све то узев у оцену, и при свој тешкоћи случаја који је ушао и у ратну историју и у судске анале, може се без бојазни, да ће будућност то опорећи, на крају крајева констатовати једна немерљива истина:

Да се, за трајан спомен генерал. штабног пуковника Драгутина Т. Димитријевића — Аписа, као о историјској и трагичној личности, нераздвојно утканој у крупне догађаје од 1908 и 1914, ништа више није могло учинити, но што је учињено.

Труба човечанског покајања, можда ће кад тад, над његовим напуштеним гробом, објавити ону вишу правду, која лебди над сваким делом људским, да га исправи, и одвојено од свих људских страсти, са истинским мотивима његовим, оцени и пресуди.

И то је тек коначна пресуда, пресуда Историје, која свакога поставља на своје право и заслужено место.

„Мој џепни сат, успомена и поклон од мог зета Живана Живановића, молим да се пошље моме сестрићу Милану Живановићу за успомену.

То је моја последња воља, Молим да се и овамоја Последња Воља, по извршењу достави моме сестрићу

Милану Живавовићу у Ници.

11, јуна 1917. год. Драгушин Т. Димитријевић — Апис. у Солуну 1 „Политвка“ број 5089 од 1922 а поводом „једне петогодишњице“, доноси, на дан стрељања, под насловом: „Стрељање пуковника Аписа“, извештај, тамо пот-

писаног судског потпуковника, о току извршења судске пресуде, недалеко од Солуна. И кад је понова, ту код гробова, поведена реч о невиногти, онда је извршилац.