Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

МУ је Ри“ > ~

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА

МШ.

На завршетку. — Ми смо на завршетку својега дела, у четири његове књиге. Стављамо тачку на крају последње врсте његове, у уверењу, да смо искупили обећање, дато у Предговору Књиге 1 остајући доследни постављеном циљу, да верно изнесемо Политичке догађаје и људе, у Србији, из друге половине деветнаестога века.

Трудили смо се, да будемо објективни у излагању свеколиког историјског тока догађаја и историјских података, који обележавају тај значајни ток, у једном великом размаку времена, од скоро половине столећа (1858—1908.)'.

И како је то у сваком погледу м важан и интересантан период, који настаје по прелому, на коме се из патријархалне Србије улази у Србију модерну.

Пажљив читалац могао је уочити, да је то ступање у ново доба, отпочело нарочито годином 1858. у почетку са пуно обазривости, постепено, смишљено, са избегавењем скокова. Друга влада Кнеза

Милоша, мало је трајала -аљи-је-ипак_обележена, и _ако_-не—дочеканим успесима, ипак одређеним-нанионалвим- правцем, управљеним на што бржу ема ципацију од сизеренога притиска Султана-и-Високе Порте. Кнез Михаило, син М ев,„ наставља тај--правац. и претвара_га_у—одређен-нацнонални— програм; коме-је-циљ—абацивање турскога господарства, које је, ма. још_само по форми. одржано, ипак притискивало једнога патриотичнога владаоца и један варо", које засновавши једном своју слободу, није више хтео за. стати на путу уништења турскога господарства. И ако и Кнез Михаило није дочекао, да види остварен свој велики циљ у ослобођењу и уједињењу свега Српства, он је ипак доспео да очисти Ср· бију од последњих остатака турске. силе-—'и власти: заузимањем градсва на обалама Дунава-и–Саве. ПР Вие Еђегов последник Краљ Милан, после петогодишње владавине једнога мудрог Намесништва, био је срећан, да прими земљу сређену, мирну и богату, са новим установама, и да по том, своје име учини нераздвојним са скидањем последњих знакова вазалсва, са проширењем и независношћу Србије. Да би то могло бити ваљало је људима, који су за прве половине његове владавине Пре-

сто окружавали, да га својим ауторитетом одржавају у границама

пресуде у том свом акту службено каже: да је на то рекао Димитријевићу: „Одговорио сам му.... да је по закону крив, и да му утеха буде то: да је Отаџбини и Закону потребна његова смрт. Дакле и капетан судија вели : да је Отаџбини требала смрт пуковника Д. Димитријевића.

У новинама је доцније објављен и неки извештај свештеника, који је пред погубљење послат, или сам отишао осуђеноме Остало је нејасно: Коме је и за што слуга Божији имао давати писмени извештај о свом свештеном разговору и последњој исповести и утехи, од којих разговора чак ни у доба Француске револуције није тражено од свештеника, да их ма коме износе; а и црква то забрањује. И једно писмо, као последњим поздрав своме сестрићу, дато истом слуги божијем, није доспело на тако жељено опредељење!