Полициски речник : Књига друга Ж — Љ

_ но је:

вредитеља, пресуду, ако је могуће, средством истих новина Или ли. стова, објавити“. :

Одлукама Касац. Суда објашње-

а) „Дело клевете садржи оне исте знаке које и дело увреде, с тим, да се код клевете тражи још и то, да ко неистинита дела на другог износи, која овога мрзости или презрењу публке излажу. И код једног и код другог дела појављусе повреда части извесног лица. од које повреде има закон да га штити. Даље, према 585 210 и 213 К. 3. предмет како увреде тако и клевете не може бити скуп лица као једна целина. Одредбе ових законских прописа претпостављају као објекат поједино лице — човека, што се види како из 5 210 тако, нарочито, и из текста 5 213. К. 3. јер закон у овом последњем законском пропису тражи за дело увреде такве речи и дела, која се „по стању лица“ као увреде части појављују. Ово правило потврђује се и изузетком, који је законодавац предвидео једино у 5 104 К. 3. односно увреде и клевете надлештава, политичких тела, – Народне Скупштине, изборне скупштине и бирачког одбора. Из тога излази да остале корпорације и правна тела не могу бити предмет, не само увреде, већ ни клевете; предмет и једног и другог дела могу бити само поједини чланови њени“. (0. 0. С. Бр. 9086 — 1899 т.);

6) „За појам увреде и клевете није доста да су сами изрази такве природе, да у себи имају нечега увредљивог, нечега што се може узети ва клевету, него мора се знати јасно и одређено на кога се ти изрази односе, коме се то подмеће, што у себи клевету садржи.

Без овога неда се замислити ни у-

320

А А ЕГЕР И РВ ји ОН кори еј тик (и

вреда ни клевета“. (Бр. 393 1991 1.):

_ в) „Кад је тужилац тужбом својом тражио да се оптужени осуди за клевету, и за ову тужбу и прописну таксу положио, он је тим самим обухватио и саму увреду, која се налази у вређајућим изразима, које приватни тужилац клеветом назива. Да у оваквим случајевима не мора понаособна тужба за клевету и увреду да се подноси и да се за сваку од њих прописна такса плаћа, и сувише је јасно исказао законодавац у 5 211 К. 3., по ком законском наређењу суд, кад за клевету ослобођава, може за увреду да казни, ако се у самом

„делу обелодањује намера за увре-

ду“. (Бр. 2940 — 1891 т.);

г) „Наш К. 3. не тражи нарочите намере за вређање и клеветање. Одредба 5 210 изискује само изношење и проношење ~ неистинитих факата, која мрзости или презрењу излажу .Чим то постоји, и клевета постоји. Да ли је клеветник изношењем неистинитих факата Hшао на клевету, равнодушно је, јер би такав захтев био изван законског текста. Овакав захтев био би и сувише опасан, и довео би у питање част оклеветаног лица, ако би се и он тражио као. услов за дело. Нарочита намера тражи се само онда, где закон изрично такав услов захтева; у сваком другом случају треба да постоји обична намера, и: то увек бива, кад сама радња одговара вољи учиниоца. Зато код клевете ова намера увек постоји, чим се изношење оптуженом може урачунати". (Бр. 11830 1904 т.);

д) „По 5 210. К. 3. клевета je онда, кад „ко таква неистинита, дели на другога износи или за другог проноси, која овога мрзости или