Полициски речник : Књига трећа М — Ш

Нуж

требљена, вели се, да се такова дела могу „и као казнима дела из нехата казнити по 9 9 155 и 180. К. 5. Као што се види из ових речи, казнима дела учињена у прекорачењу границе нужне одбране, само су упоређена оним делима, која се из нехата догоде, те је с тога и казна прописана по закону, који о тим нехатним делима говори — а. никако отуда не следује захтев, да нападнути прекорачивши у одбрани границе, није имао намере да изврши дело. Код прекорачења границе нужне одбране за дела, која би по себи била кажњена најстрожом казном, она се јако ублажује, не зато што се претпоставља нехотичност оптуженикова, већ стога што вакон води рачуна о приликама, које су оптуженога у, то стање довеле да је морао, бранећи се, и неко зло нападачу причинити. Закон дакле претпоставља у таком случају право на страни оптуженог, јер ту долази у судар право његово са неправом нападачевим, па зато и има призрења наспрам нападнутог. О хотичности или нехотичности нападнутог тада се не води рачуна, јер све што овај чини сматра се да чини хтејући и заштићен правом својим. И по томе не само да оптужени није смео помишљати при одбрани на оно шта. ће из одбране изићи, већ на против, само с тим што је неправедио нападнут, закон правда његов вољ ни поступак, његову иначе по себи кажњиву радњу. Ово оправдање као прекорачење – границе нужне одбране није потпунце, као код нужне одбране без прекорачења границе и само за то, што се према приликама у којима је оптужени био узима да је, бранећи

Полициски Речник

129

се, више зла учинио но што је требало да противника савлада, а не што би се имало призрења на

„нехатност оптуженога. Намера на-

паднутог да учини буди какво зло противнику не сме се претпостављати пре него што је нападнути у нужду доведен, јер онда не би имало смисла говорити о оправданој одбрани; али кад је | већ једном од нападача неправедно до. такве неприлике доведен, да 8 своје одржање мора одбрану у-· потребити, онда сама природа по- : ложаја нападнутог налаже му на- мерну употребу свих средстава да нападача одбије. Радња његова та- да, и ако је намерно зло створено, |“ опет је оправдана, и то као нужна одбрана потпунице, а код сувишне одбране у онолико у коли- “ ко је мање граница исте прекорачена. Отуда следује да примена трећег одељка 5 54. К. 3. није условљена нехатом кривчевим. Закон тим прописом само овлашћује суд, да и за хотична дела, била она убиства, повреде или томе подобна, учињена под | тамо наведеним условима, може кривца казнити оном казном, коју би | употребио, да их је овај нехте- ~“ јући учинио.“ (0. О. С. Бр. 545 —1880 г); и

e) „Kama је првостепени суд своју пресуду засновао на првом одељку 5 54. К. 3., по основу праведне нужне одбране, и оптуженог ослободио казне, онда је био дужан да да потпуније разлоге о томе: по коме делу другог одељка 5 54. К. 3. искључује примену казне, пошто наређење о0вог одељка предвиђа две ствари: а) предузимање – извесне радње, која се назива нужном одбраном, као јединог средства којим се оптужени послужио да одбије туђ,