Полициски речник : Књига трећа М — Ш

Ота

псзвани да један другог бране, чувају и поштују, да заједнички и у љубави живе, онда следствено за оптуженог стоји и отежавана околкост из тТач. 4. 5 65. К. 3.“ (О. О. С., Бр. 301—1894 г.);

д) „Кад стриц убије синовца није отежавана околност из тач. 4. 5 65 к. 3.“ (Бр. 10545—1895 г.);

5) За отежицу из тач. 5. 9 65 К. 3. тражи се да је оптужени раније већ био кажњен, а неко је кажњее увек кад је извршном пресудом осуђен на какву казну без обзира на то да ли је ову и издржао.“ (Бр. 654—1909 г);

е) „Оцеубици се не може ставити у отежицу и околност из тач. 4 5 65. К. 3., дакле то што је убијајући(свога оца погазио више дужности, пошто таква радња његова улази у саму квалификацију дела оцеубиства, које се као такво према 5 157. К. 3. кажњава строже но обично дело убиства.“ (Бр. '3279—1909 г);

ж) „Отежица из тач. 4. 5 65. К. 3. не може се узети оптуженоме за дело из 6 91 6 К. 3. пошто она улази у саму квали-

фикацију дотичног дела.“ (Бр. 3376—1910 г.); 3) „Кад жена својим | невер-

ством, неморалним понашањем и блудним животом разреши мужа супружничких обавеза, за њега не стоји отежица из тач. 4. 5 65 К. 3.“ (Бр. 2761—1922 г), и

и) „Убиство жене од стране мужа је гажење дужности – супруга, те се мужу, који убије жену, има ставити у отежицу и околност из тач. 4 4 65 К. 3.“ (Бр. 2850 —19922 г.).

ж

Поред наведених олакшаваних и отежаваних околности, које важе за

167

DHE

сва кривична дела — и које се стога називају општим — Постоје и посебне олакшаване и отежаване 0колности, које важе само за поједина кривична дела. (5 176 и 228 посл. став К. 3.)

Још постоје и т. зв. ублажаване и пооштраване околности, на OC нову којих се казна у конкретним случајевима може спустити испод посебног минимума или заменити блажом врстом казне, или повисити преко посебног максимума. У прве спадају: стицај више олакшаваних околности, (5 У% 60—63, 65 К. 3.) помагање (6 47. ал. 2), малолетство

(% 5 56 и 98) и покушај (5 44), а “

у друге само поврат (5 71. К. 3.). (В. рубрике под овим називима и Нужна одбрана; Шуме).

Олклада. По Гр. 3. (5 5 791 792) опклада је алеаторан уговор (уговор одважан или на срећу) „кад ниједној страни Ниј2 познато шта ће изаћи.“

Констатујуби нејасаост ове дефиниције, Ж. Перић додаје:

„Опклада је међутим такав у-

говор, у хоме странке тврде два

противна факта, с тим дг она чи-

је Је тврђење истинито, прими од противне стране извесну одређену вредност у стварима или новЦу.“ (Орлигеционо | (тражбено) право, други део стр, 222).

Суштина опкладе у томе је, да овај факт суде суојсктивн. непознат обема уговорним странама. „Ако се докаже, — вели се у У5 792 — да је једна страна знала, па се нила да не зла, шта ће изаћи, па тако добије; онда те превара, и оп-

клада не вреди ништа. Онај, који || тако добије, вратиће улог натраг; који пак знајући изгуби, сматра се“

као да је учинио поклон.“