Полиција

Четири дана после овога догађаја, једнога јутра пред зору, пробуди ме из сна жандарм, који је био код мене на служби и јави ми, како извесни мој познаник, сељак, жели журно да говори са мном. Огрнем се, уђем у предсобље и одкључам врата, У предсобље уђоше: тај мој познаник и оно циганче. Циганче је носило у руци зобницу од кострети, коју, чим уђе, изручи. Пред моје ноге откотрља се једна осечена човечија глава, сва у браду обрасла! Ево ти, рече, притом циганче. Згрозих се, у толико више, што глава беше на под пала лицем окренута мени, из које су право на мене гледала два избуљена ока! - Шта је то ? запитах са запрепашЕењем обојицу. Кодина глава, беше одговор. Који га је убио? Ја, одговори циганче поносито. А што му одсече главу, по Богу брате? Па како бих ти друкче доказао да сам га убио. Причај ми како је то било? Циганче се маши руком у недра, одакле извади једну, колико чеперак велику, крваву бритву, па узе причати: Синоћ пред залазак сунца, бахну изненада код моје куЕе Кода и позва ме да пођем са њим, што сам и учинио. Упутили смо се к планини и кад смо дошли пред ову, он седе испод једне липе а и ја поред њега. Баш ћу мало да прилегнем, сањив сам, рече ми, а ти припази да који не наиђе. То рече, мету под главу пушку па леже, а није прошло много времена захрка у дубоком сну. Да сам имао пушку прилика је била дивна да му је скрешем у груди а да не писне. Али нисам је имао. Нисам имао ни ножа честитог већ ову бритву. Мислио сам: шта да радим? Ко зна да ли fce ми се још који пут указати овако згодна прилика. Наједаред смрче ми се пред очима. Ништа нисам за себе