Полиција

Кога париска полиција сматра за скитницу?

Учестани скандали париских скитница апаша, о којима смо и ми често читали у нашим новинама, нагнале су државног тужиоца и управника париске полиције, да у мају месецу тек. год. објасне полициским чиновницима, кога они треба да сматрају за скитницу у циљу њиховога сузбијања. Због исцрпности овога објашњења доносимо цео овај распис у преводу, да би и нашим полицијским чиновницима дали одређенију слику ове кривице, која се код нас неједнообразно квалифицира. Он гласи: „Држим да треба да скренем понова вашу пажњу на потребу, да се сузбије скитња, која баш сада прети безбедности Париза, као и на најзгоднија срества да се та репресија изведе. § 270. кривичног закона овако дефинише скитњу: „Скитнице или бескућници су они, који немају ни сталног места становања (домицил), ни срестава за живот и који не упражњавају никакав занат нити посао“. Према томе, три су услова потребна за ту кривицу: немање сталног места становања, недостајање среставо за живот и урођена лењост. Али ови услови немају подједнаку важност за иследнике, којима је додељено да испитају да ли је оптужба оправдана. Прва два услова имају сасвим релативну вредност према приликама. Немање домицила и срестава за издржавање није увек доказ да се неко налази у скитњи. С друге опет стране посесија извесне суме новаца и означавање домицила, не може у више случајева да послужи окривљеном да се ослободи оптужења. Напротив, трећи услов, када неко уредно не ради, чини ми се да је одређен. Кад један човек, млад и способан, живи у нераду, и кад тај човек нема да за-

9