Полиција

=— 148 —

ник. Радован је само дочекивао госте и правио им друштво. Иза дућана имао је једну малу собицу, у којој су, обично, седели они који су долазили на ракију, и у којој смо свагда седели и нас двојица. Из овога сопчета излазило се у двориште, а из дворишта у подрум, који је био под дућаном. Кадгод бих ја дошао, Радован би свагда силазио лично у подрум, да наточи и донесе неку нарочиту шљивовицу, коју осталим гостима није давао...

Једне вечери, у току разговора, запитао сам га, зашто се пе жени, кад му је Бог дао, те је створио доста добро имовно стање а, међутим, већ је зашао у године 2

Тада ми он првипут каза, да је био ожењен и да му је прва жена умрла, па закључи говор овако:

— Прва жена била ми је здраво добра, а видим каквих имаде жена, па се бојим награбусићу.

Ја се, бајаги, зачудих томе, што ми је саопштио, па га запитах даље:

— А је ли ти прва жена била одавде, из Београда 2

— Није, одговори. Била је из Шапца. А и ја сам у оно време радио у Шницу.

— Шта говориш, човече! чудио сам се и даље. Од чега је умрла

— Од врућице. -

— Гледај, молим те! Ко би том помислио! А које је године то било 2

Радован се осмехну, па ће ми рећи:

— Море, не смем ти ни казати, видећеш, колико сам матор... Од како ми је прва жена умрла има нешто мало више од осам= наест година.

— Та, ваљда, још немаш четрдесет =

— Немам, али близу је.

— Па то није старост, рекох му. На западу Европе младожење су обично тих година. |

—- Махни ти мене, наједаред ће Радован, него, деде, жени се ти, а ја да ти будем наводапија.

— Хоћу, вала, одговорих му, ако можеш да учиниш да пође за мене ћерка онога Саветника до „Лондона“.

— Стара је, примети он.

— (Стара, али богата.

— Прођи се, Бога ти. Шта би радио с њом, кад је два пута старија од тебе» |