Полиција

150: —

ти је занат, али, кажем ти, не знаш ништа... Е мој брајко!.. Може човек испратити жену у недођин, а да нико и не посумња да је он то учинио. 5

Мени заигра срце од радости. Држао сам као сигурно, да ће ми сад Ари своју опробану мајсторију, па га брже-боље = запитах:

___- Како

= Лепо, одговори он.

— Тим ми ниси ништа казао. ја те питам: на који се начин може тако што учинити»

__— Казаћу ти. Видећеш.

= Па кажи ми.

— Нека стоји за други пут.

— Зашто да стоји за други путг Кажи ми сад 2

— Јок, јок, други пут, одлагао је он.

За све свреме овога разговора Радован се без престанка смејао. На сва моја наваљивања да ми каже ово, стално је одговарао да ће ми казати други пут. И растали смо сем није ми казао. Моје надање остаде за овај мах неостварено.

— Ако сад није, казаће ми зацело други пут, тешио сам се при повратку из Радованова дућана.

Сутра дан, кад сам дошао код Радована, повео сам опет реч о истој ствари.

— Ама, чујеш, рекао сам му, кажи ми, како се човек може, без опасности за себе, курталисати своје женег Кажи ми, мајковићу, да се женим 2 Досадило ми је живети овако у сиротињи. Ова наша служба није ништа друго већ — дан и комад.

Он се опет узе слатко смејати.

— Казаћу ти, де, рече ми, кад томе буде време. Жени се ти слободно, а ништа не брини. Кад хоћеш да је нестане, ти имаш само да духнеш у њу, као у перце, и она ће одлетети... Само једно да ти кажем да пазиш: немој да буде ћелава.

Кад ово каза поново прсну у смех. А мене прожма скроз нека милина. -

— Ту смо, говорио сам у себи. Треба да не буде ћелава, како се не би приметио јексер на темењачи.

Направио сам лице што је могућно глупље, као да ништа не разумем, и као да се ничега не сећам, и што сам могао бе– зазленије запитам га.

— Што да не буде ћелава 2