Полиција

56

кад се саслушавају о нечему. Задовољан мојим саопштењем, по– клони се, рече „хвала господине“ и изиђе из пријавнице, поште ме је поздравио са „наздравље“, а ја њега отпоздравио са „да Богда у здрављу“! По његову одласку провео сам још читав. сахат у раду, одређујући рочишта по парницама, које су на крају стола стајале. Било је већ скоро подне, кад сам опет подигао једну гомилицу актова и метнуо их преда се; да ипо њима одредим рочишта. На _ месту, на коме су ти акти били стојаше дукат. |

„Одкуда | то“ 2 питао сам се зачуђено. Имао сам и ја јелањ дукат са нешто ситна новца што ми је још остало било од аконтиране плате, а плату смо онда примали у дукатима. „цесарским. здравим.“ Машим се у десни џеп прслука, где сам држао свог новац. Знао сам колико имам и видим да је све потпуно. Тај дукат дакле, није био мој. Сад ми тек паде на ум, да је онај сељак по свршеном разговору са мном, тискао руку под акта. "који су непосредно до њега били на столу. Закључим: да је он тај дукат метнуо под акта, задовољан што је сазнао, даће тако брзо добити рочиште...

„Шта сад да радим,“ питао сам се. Да га преко пандура тражим по чаршији, није било лако нађи га по: многобројним. механама и дућанима шабачким. Можда је човек већ отишао "своме селу а баш, и кад бих га нашао, можда не би признао. да је он тај дукат оставио, и ако је то била једина могућност. Најбоље што сам могао и требао урадити, било би: да сам са– ставио реферат, па са њим дукат предао суду, да се унесе у државну касу „као ванредан приход“. Али ја то нисам учинио. Рачунао сам да би ми се пакосно подсмехнули, како хоћу да "се сувише размећем — садашњим модерним језиком рекло би се „измотавам“ — својим поштењем. Неодлучан шта да чиним, метнем тај дукат у горњи леви џеп прслука, и кад је чича Цвија повикао „изишли су“, изиђем ија и одем на ручак Идући ули– цом и за све време ручка, чинило ми се, да ме оно место под, дукатом пече као жеравица. Са друговима,.са којима сам за једним столом јео у гостионици, говорио сам врло мало, а на њихове пошалице, којима смо обично један другог, као млади људи зачикивали, одговарао сам тешко и збуњено, што није могло остати неопажено. На питање једнога од другова: „бре, шта је теби“ одговорио сам, да ме боли глава. Прошло је немолико дана, а ја се онога. дуката нисам ни дотакнуо. Носио: сам.