Полиција

МЕ а

Ту, под кишом, на блату, одпочело је саслушавање. Ни један од њих, није хтео ништа да каже: клели се, увијали од сваке руке и стално тврдили једно те једно: да никакав бу-' гарски (капетан није долазио у њихово село; да одметника у селу нема; и, да они, само то енају — да су Бугари синоћ. ушли у Врању. _

Они знају да су Бугари ушли у Врању2!.. Од кудар! Каког!. Чули су...

~ Има нечега.

Дубоко сам се био замислио... Поднаредник ме је проницљиво посматрао:

— Да их побијемо, г. писаре» Велики су ово крволоци...

— Не. Нећемо их побити, већ АНЕ Никакве користи. од њихове смрти нећемо имати. — ,

Наредих да се ослободе веза и руком дадох знак да су слободни. Поздравише ме салутирајући, а у њиховим мутним и немирним очима опазих један нарочито чудан поглед кога нисам разумео, па ни сада ништа Ро не могу о њему да кажем.

— Узалуд мука, мој Морални — рекох, појахасмо: коње и викнух путовођи:

— Право за Бујановац. —

_Смркло се. Киша никако да престане. У осталом, није имала више шта на нама да кваси; — све је било у води...

Уиђосмо у велико село Трнавац. Коњи су каскали сеоским шорем све до изласка из села где од једном, захрзаше и, као под командом, застадоше.

Погледах преда се и кроз мрак видех слику коју никада кроз живот нећу заборавити:

Са једне и друге стране друма који води за Б. поређали се, један до другога, сви мештани, Арнаути. Сваки трећи или пети држао је у рукама фењер са запаљеном свећом у њему. Пред првим редовима, са обе стране друма, поболи су по једну подужу мотку на чијим се врховима лепршао велики бео чаршав.

Утучен овом појавом застао сам, и збуњен истом, апсолутно |нисам знао шта да отпочнем.. Нешто доцније, бацив. још један поглед на ову тужну слику нашег пропадања, викнем

„гласом који је желео да заповеда, али, — који је дрхтао од. узбуђења:

~