Полиција

; Ви

=— Ко сте ви Шта је овог! — Из првих редова одвојише се две прилике, које приђу мени. У једној познадох сео«ког хоџу, а у другој кмета. Поздравише ме, а кмет рече:

= Опрости, господине! Кемет. Ми нисмо криви... Ево, извео сам народ да их дочекамо.. Шта можемо друго да чинимо2)!.. —

— Кога Шта да дочекате2! — викнух, прелазећи потледом кроз редове својих жандарма, који ми тога тренутка 'изгледаху и већи и силнији но обично. |

— Па, Бугаре, господине! Ено их у Бујановцу... Има их много; па ти не бих саветовао да тамо идеш ако немаш више војске од ове, овде. — | _

Све ми је било јасно.. Погледах у поднаредника и пре но што сам хтео нешто упитати, он ме предухитри речима:

— Натраг, г. писаре, иначе, ни један од нас неће изнети "главе. Бугарима, живи, у руке, -— не смемо. —

Пружих руку кмету. Казах му да пази на образ. Он ми "нешто одговори. Ободем коња и пођем, са својим људима,

натраг, — у ноћ и кишу..

Не знам докле смо ишли и где смо стали. Знам само једно: да сам сишао са коња, сео на један камен, цвокотао зубима и дрхтао целим телом са грознице, која ме је.свом силином напала. |

Нешто доцније. нисам више ништа знао...

Када сам дошао ксеби, лежао сам. поред добре ватре која је била наложена између два велика камена и под кровом "начињеним од грања и жандармских шињела.

— Где смог — упитах. |

· — Више села, на добром положају. — Одговори поднаредник који је, поред ватре, сушио свој покисли дуван.

— Где су коњиг јеси ли поставио стражу2 —

— Све је у своме реду. — Одговори поднаредник. Ништа не брините. —

Тако смо провели ноћ: црну, страшну ноћ... Страшнију ти од оних у Албанији, од. Призрена, до Скадра и Драча.. Црњу сод свију ноћи које преживех, јер сам у Њој први пут осетио како страховито боли када се Отаџбина губи...

|