Полиција

= [06

Социјална Дужност (1897) итд. итд“ Додаћу још да је ве-

ћина његових дела преведена и публикована на разним стра-

ним језицима. | п

За Адолфа Пренса постоје два начина појимања услова за вршење казненог правосуђа. Драма живота сложена је, покретљива, променљива; закон је крут, непроменљив, неумитан. · Искључиви култ формалног права, претерано поштовање текстова, може угушити осећај правичности, јасно и широко поимање стварности. Репресивне судије, које се додирују и усамљују у интерпретацији финих. формула судских као у једној врсти куле од слонове кости, удаљују се од стварног живота. Судови који просто примењују ове формуле на факта, неми· слећи у исто доба на социјалне проблеме које ови покрећу, на

преступнике који се крију иза преступа и на утицај казне на · преступника, стварају од правосуђа један вештачки механизам, чијим се деликатним покретачима човек може дивити, али који мора сажаљевати због немања душе. Овако правосуђе постаје мало по мало безлично и апстрактно, и свршава завлађивањем неприступачним врховима где губи сваки утицај, где се сасушује и сужава, и ускоро своди у стање симбола.

Ако пажљиво посматрамо дејство кажњавања кроз његову историјску еволуцију, ми назиремо једно правосуђе које нема ничег суженог и извештаченог, које не ствара провалију између судова и оних који могу бита суђени, али које, импрегнирано искреношћу, здравим разумом и животом, племенито кад може, строго кад треба, помаже ширењу права и формирању судског схватања нација. Казнено правосуђе онакво какво може схва-' тити најкомпликованија модерна држава, према њему не разликује се у основи од овог елементарног правосуђа. И ако је њена домена пространија, његова суштина остаје идентична. Репресивне судије не култивишу ново посвећење у тајнама Елезиза, изотерској доктрини; то су људи који суде друге људе, и тип који би имали да узму за модел увек је постојао; нала- | зимо га у првим временима, као и у средини нашој, у облику

1 УКалим што нисам имао при руци чланак „Модерна Школа у Кривичном Праву“, који је публикован У „Букшињи“, п за који његов биограф у „Судском Листу“ (М9 2776 од 26 октобра 1919) изјављује да је његов последњи рад.