Полиција

— 199 —

друга доказале су да свако социјално васпитање треба да буде бескрајно усиљавање за учвршћивањем индивидуалне воље и увећањем индивидуалне слободе, и за што већим подизањем индивидуе ка регионима моралних закона“. Модерна казна није, по њему, елеменат апсолутан, већ релативан, и савремена школа која истиче релативни карактер кажњавања, не може се задовољити општим формулама. Она не верује да се преступници могу прилагодити казненој теорији, и да се човечанство усавршава у сразмери ублажавања казни. Она сматра да казна треба да се прилагођава природи преступниковој, и да за рационалну примену једног система кажњавања треба изучавати дејство казне на човека, познати природу људску, утврдити са ове тачке гледишта групе преступника и индивидуализирати казну у колико је то могућно. Пренс разликује међу преступницима: а) оне који су због своје младости и прошлости достојни васпитног и филантропског режима; 6) оне којима је због њихове зрелости и природе потребан чист репресивни режим, способан да функционише као бремза за њих и за масу; в) оне којима је због њиховог дефектног физичког стања потребан режим социјалне предохране који ће, заштићавајући њих саме, заштићавати у исто доба и друштво од њих. Једнолики репресивни систем позитивног права разликује се дакле према случају на систем васпитања, систем репресије и систем предохране. Онога дана кад ово разликовање буде остварено казненим законодавством, оно ће произвести своје последице у процедури: двема врстама одлука, које доносе репресивни судови према позитивном праву, тј. ослобођењу и осуди, додаће се још и једна трећа врста одлука: стављање дефектиозних на расположење влади. Она ће тако исто произвести своје последице и на рок лишења слободе преступника. Једине одлуке о осудама биће одређене, т4. одређиваће време трајања казне, док ће одлуке о стављању на расположење влади бити неодређене, што ће рећи да оне неће моћи означити у напред време трајања предохране, организоване од владе. Условна осуда биће точак регулатор и умераваће оно што би у систему стављања на расположење влади без одређивања рока било сувише строго.

Он енергично устаје противу подстицања миграције земљоделаца у градска насељења, огњиште свију болести, како физичких тако и моралних. И ту он види у исто време велику