Полиција

— 200 —

опасност за будуће генерације, и са те тачке гледишта препоручује законе о напуштеној деци, који би истрзали дете из порочне средине да би му дали спасоносне примере и стварали азиле за његов пријем и неговање. Брига о васпитању требало би да прати дете и у самој школи; ту би деца из народа и мале буржоазије проводила своје дане, па према томе и своју младост. За њих породични живот не постоји, и понекад је боље да тако и буде. Потребно је да јавна школа учини за васпитање, за дисциплину и за неговање душе више од онога што се данас чини, што је нарочито тачно у демократији. „Кад у држави нема више привилегисаних класа, снабдевених моралним традицијама и старањем за давање примера, треба неговати свуда морални осећај, али га треба неговати наро"чито код оних који немају времена да га сами собом негују“.

Пошто сви људи, с друге стране, нису створени по истом - калупу, треба водити рачуна о разликама њихових природа, и _ према томе увести у казнени систем апсолутно потребну разноликост, а ово у толико пре што се казнени систем, као и све ствари на свету, на крају крајева истроши. Он набраја неколико начина за умањење очајне монотоније данашње казне, а то су ови: условна осуда, условно ослобођење, кауција за добро владање, придавање веће вредности новчаним казнама, право за приватног тужиоца, кад је реч о лаким законским повредама, да обустави истрагу, и доживотна казна за непоправиме. Као режим казнених завода, према случају, ћелијски режим, прогресивни енглески систем заснован на класификацији осуђеника и радови на чистом ваздуху. И обраћајући се младежи своје земље он прокламује ову велику истину, која импресионира сваки разуман мозак. „Цивилизација није ништа, ако њене управљајуће класе и политичке партије, не сматрају, као свету дужност, студирање и решавање ових широких проблема, који у ствари нису што друго до студија људске патње у њеном најтрагичнијем делу“.

Главна идеја његових радова изражена је у Илка није злочинаца. Он хоће да се чини битна разлика између преступника случајног и преступника по навици. Овај проблем за њега је капитални, и за његово решење није довољна примена неодређених и непотпуних одредаба кривичног закона о поврату. Реч је о разлици између криминалитета случајног и крими“