Полиција

| још не бејах пошао у основну школу, а, већ имао сам другова, међу којима најмилији ми бејаше мој вршњак Мишо, син старог полициског писара чика Милутина. Највеће ми баше задовољство, да се са Мишом нграм у дворишту среског здања: пиљака или пуштања змаја.

Чика Милутин беше тешко Пбелеб: Од чега2г — то онда инсам знао, али сада, када и сам почињем осећати онакву. болест — знам.

Реума, та несрећна болест, која прати сваког полициског чиновника дугогодишњег у овој струци, — растрзала је њеним несносним севањем чика Милутина, сада давно и давно покојног.

Тако, тешко оболелог, чика Милутина, извођаше сваког лепог дана у двориште, мати Мишова, добра тета Перса, држећи га испод мишица и полако спуштајући у једну стару и

„широку наслоњачу, да седи — и да размишља о некадашњем

своме здрављу и снаги. Кад би га наместила у наслоњачу, обично би му ставила под ноге, које увек беху обувене у ЈА вунене чарапе, један мали јастук, а преко колена па до зем;

покрила би га вуненим ћебетом, и ако бејаху илинске Уну т- помиловала би га по образу и, белој, као снег, коси, и онда

_ би се тета вратила у кућу да продужи обичан свој кућевни |

посао... А, чика Милутин, седео би тако у наслоњачи, часовима -—— док га тета не би, Боже ме МРАК као богаља опет одвела у куну.

аи ... тешких... и опет ведим страшних последица. од вршења, савесно и предано, полициске службе.

још онда, готово давно, играјући се са Мишом, гледајући чика Милутина, сада после 35 година чини ми се, да још чујем шкргут зуба и дубоке уздахе пок. чика Милутина, и, као да и сада гледам како у тим моментима колута оним његовим крупним и црним очима, преврћући их, да му се често само беоњаче виде...

Једанпут беше му позлило. Дође и г. доктор и спазих да му поднесе под нос једну омању боцу. Ту беше дошао и г. капетан и неки људи из здања, и, кад се г. доктор и г. капетан одмакоше чуо сам њихов разговор. |

— Реума врло јака, и, као последица велика срчана мана последице службених штрапаца, рече г. доктор...