Полиција

–—- овр = .

уз. дубоко клањање г. комесара, на које моје увређено Висовечзиство и не одРОАРа Не, поседасмо да бисмо одмах затим остављајући „Енеуове!- а“ далеко за собом — прсли у гласан смех.

Сутра дан смо, готово у свима бечким листовима читали кратку нотицу, којом се објављивало, да се Његово Височанство Престолонаследник Бугарске Краљевић Борис налази већ неколико дана инкогнито у Бечу, а дан-два касније донеше исти листови и демант Бугарског Посланства, које прву вест озвачаваше као нетачну и потпуно измишљену.

Износећи Вам овај мој доживљај из разлога, које сам у самом почетку навео, ја Вас молим, да и овом приликом приите уверење, да Вас особито цени и поштује

Београд, 28-%Х1-920 Драгин.

ИМАШ ЛИ ТАТА ОРДЕН

— Имаш ли тата орден» — упита ме дете, кад сам данас дограо из канцеларије кући.

Нисам му ништа одговорио, већ упитах жену:

Откуда детету ово питање; да га ти ниси наговорила да ме ово пита! |

= РА" га наговорила, нити бих се тиме шалила; ја пето је главно, дете није јутрос ни излазило из куће, пошто је ружан дан, те и мене, заиста, чуди: од куда му паде на памет да те о томе пита!“

Разуме се да је женин одговор био истинит. Па лепо, овла откуда то питање дететуг, и то малом детету. Ово ме је јако чудило, тим пре, што нисмо пред дететом никад, па ни у опште у кући, говорили о ордењу. — А, што ме је највећма зудило, то је била загонетка, коју нисам могао решити: да ли дете од непуве три године има, и каквог појма, 0 томе, шта је те орден, и, какву је потребу имало да зна: да ли ја имам орљев или немам!!2

Чудећи се овоме детињем питању и размишљајући о њему, сетих се моје ране младости, — управо мога детињства, —- И тадашње једне епизоде, која ми је и сада колико драга толико и тужна нарочито у компаранији завне прошлости и садашњице...