Полиција

">

— 569 —

И ако се ми сви рађамо са извесним наклоностима — ка добру или злу — претерано је на основу досадашње науке тврдити, да ми нисмо кривично одговорни за такве радње, али да због друштвене опасности ипак имамо да оговарамо да би се друштво од нас заштитило. Али то исто друштво због тога неће да нас сматра за злочинце, већ се само од нас заштићује. Ако је тачно, да се мерама заштите може дејствовати на морал накнадно, пошто је васпитање промашило или штенто •било,онда је несумњиво, да се и казном то може постићи, те нема разлога за измену целокупног система казни и поступка. То истовремено доказује, да код кривца постоји, као и да је постојала способност за правилно одлучивање: хоће ли или не учинити кривично дедо.

Целокупно ново учење има једну страховиту ману у томе, што при оцени ове воље и одговорности узума једино и потлавито у обзир једну групу кривичних дела — убиства и убицу, не водећи рачун о маси других сваковрсних кривичних дела, код којих се питање о аномалијама мозга не може ни појавити; на пр. једном учињени фазификат, утаја, превара, крађа, прељуба, увреда, клевета и друга дела, које учине и најнормалнији људи, са најбољим наслеђеним особинама и најлетним васпитањем.

Ако би се код извесне групе убица или крадљиваца из навике и могло појавити питање о сумњивој одговорности кривчевој због штетних утицаја наслеђа, васпитања и околине, немогуће је и недопуштено по садашњем стању науке уопштити питање, па тврдити, да је свака кривична радња последица догађаја независних од нас, те да ми не можемо кривично одговарати, али под страхом од тога одмах помешати појам друге одговорности која нас баца у режим тзв. мера сигурности (место казне) која може да буде фаталнија за дру: штвени поредак него што су били сви досадашњи системи казна.

Напуштање досадашњег система суђења било би потпуно штетно, јер се он није показао, како се то тврди, неспособним у борби против криминалитета. Тај факат, што се број по: вратника местимице умножио не стоји ни у каквој вези са добрим или рђавим странама једног казненог система. Напротив искуство нас учи, да нема тога и најпокваренијег зликовца, за кога би се са сигуношћу могло тврдити, да се он не би ипак