Полиција

509

лета, а одакле — сад већ види мора — да се сели, лепа Агнеса, једва савлађујући дах као у заносу прозбори:

Кажу: право је властита Моб Ускраћују ми право познаће моћ!

а,

Прозор, с изгледом на градске улице наниже, стајао је отворен, а лепа и топла летња ноћ без месеца мирисала "је као бајка, мила за слушање, слатка за душу, и неизвесна с тајанствене стране.

Агнеса је села крај прозора, па се трудила да узбуђеним мислима дале неки ред.

Душа зна за двојако кајање. једно доноси мир, хармонију, и то је покајање. Друго опомиње како за нечим што је учињено треба да дођу други поступци, који ће оно што је било спрати и однети, онако као што море, одступајући после плиме, односи собом све чега се дотакло.

Агнеса је била сувише жива и одвише млада да би се могла кајати на први начин Таквога греха није ни имала. Али за ово другог Савлађујући се, осетила је сад да почиње живети само з2г такво кајање.

Мисли су јој биле далеко од сређености. али би с часа на час запазила како јој се из магле указује неки знак који би је могао повести напред, Угледавши га још једном, Агнеса се и очима загледа у једну тачку у мраку, као да тражаше оваплођење спаскоца-осветника.

У том се из града зачуше оргије раскалашног живота. разузданог младог света.

Она оживе. И кад се одјеци бахантског весеља поновише она полугласно прозбори:

— Он је!

Поново послуша тренутак-два, па кад се из благе тишине летње ноћи ништа више не могаше докучити, Агнеса устаде, приђе малим вратима која воде у другу одају, па удари у њих.

У собу уђе омалена млада девојка.

— Заповеда ли госпођа да ужежем светњаке> — упита она гласом оданости.