Полиција

66.

— Не, не треба! Слушај, Луција! Нећу ти много говотрити. Али је сад време да схватиш и оно што ти нецу казати... Луција, ја сам несрећна ~— али не очајавам. Ја ћу «бити срећна — видећеш. Овде је у граду династ Ђура, господар Фанда. То поуздано знам; сад сам му чула глас. Он је у граду — а он треба да буде овде, код мене. Ти га знаш; ти ћеш га довести — даље не гововим... :

Луцијине ватрене очи и у тами засјаше.

Агнеса је могла погодити шта мисли одана јој дворанка, па зато додаде:

— 0, Луција... Криво судиш. Оллетела је од мене кри-

лата птица љубави... Али он треба да дође — што пре то чбоље. Ти ћеш га довести — ти си зналац тога — ти си пева-чица ... Иди!

3.

Луција је застала на углу једне улице, очекујући да ли "не весело друштво, чија је песма дотле допирала, наићи туда или ће се окренути другој страни.

Није много чекала па, по јаснијим гласовима, виде да је изабрала добру позицију. Већ је могла разликовати неко гласове, и одмах утврди да је у веселом збору главно лице млади "господар горштачког племена Фанда, Ђура, кога ова и тражи.

У том наиђоше весели младићи.

један је од њих ишао неки корак напред, подскакујући и показујући вештину играња, а остали су га пратили певаући. Играч, занет својом игром, и не опази Луције — али један од певача, сагледавши је, кликну:

— Ха, добар плен!

Истрча из реда, па се устреми Луцији.

Она се не збуни. Па кад је он хтеде обухватити око струка, Луција се неочекивано изви у страну, и у два скока "бејаше пред кнезом Ђуром. Баци хитро на њ цвеће које је држала у обема рукама, пљесну га десницим по грудима, и "победнички узвикну:

— Мој си!

И кад не би био расположен за друштво таког створа акаква је лепа Луција, кнез би Ђура морао бити њен. јер ззацело не би био толико недружеван да квари одавно при-