Полиција

МЕЛ 5 · знати обичај ноћног ловљења младих људи и лаког женскиње Песма се прекиде. Чак и играч стаде. — Па,•лепа девојко... твој сам, твој! А послег — одазва се Ђура Луцији

— И био си, и јеси, и бићеш мој! — рече Луција брзо, кад је он ухвати за руку. )

— Твој Сад јесам — али зар сам и пре биог Ти ме знаш»

— Јеси! Видећеш! Знаћеш!

— Ал ти знаш ко сам ја2

— Светли династ јуначких Фанда, кнез Ђура.

— Тако ти Бога, погодила си!

За тим се Ђура окрете дружини:

— Сад праштајте !

Они рекоше неколике доскочице, па продужише пут у нади да ће сличне среће п сами имати.

— Почетак је добар! — прогласи неко од њих,

Кнез Ђура држаше топлу руку Луцијину у својој руци, и за сваким кораком бејаше све задовољнији што му је такав удес.

— Сад ћемо брзо! — рече му Луција кад остадоше сами, па изви руку и ухвати она њега и поведе га најкраћим путем војводској палати.

Сважни кнез, који је имао све особине горштачког племена свог, Ено за овом девојком мирно и послушно.

Луција дође до малих врата од врта, отвори их па у врт уведе кнеза, који, видећи се сад крај саме, добро знане му, палате, стаде, погледа Луцију, и као у чуду рече:

— Добра душо, куд ме водиш>

— Лепо си казао, кнеже! — одговорила му она. — Добра. сам душа, па зато неће бити зла.

У том изиђе месец, и на сјају његову Њура виде сву збиљу али и сву лепоту незнане му водиље,

— Ено. онде је моја соба. Брао тамо. онда смо безбдни! — рече му Луција.

Обоје се упутише приземној једној соби у кршу војводске палате,

Луција отвори врата, уведе унутра Ђуру, и онда га позва. да јој слободно следује.